Nas Leskovčane, pre svega zbog dijalekta, a potom što dolazimo iz provincije, stanovnici srpske prestonice često omalovažavaju, iako su iz Leskovca i sa juga Srbije potekli poznati svetski naučnici i svetski stručnjaci, iako ovde žive dobri i pametni ljudi.

Ništa bolja situacija nije i sa novinarima, našim kolegama, urpkos tome što mnogi od nas mogu da im drže lekcije o novinarstvu, a bogami i tv kadrovima.

Grupa novinarki iz beogradskih tabloida  je, čak, za jednu novinarku nakon postavljenog pitanja predsedniku prokomentarisala da je – seljanka, s akcentom na E.

Neki od leskovačkih novinara su i dopisnici beogradskih medija, i lično ja znam njihov odnos prema nama. Kad im trebaš privatno, umilni su, zlatni jednom rečju. Kad im učiniš, više te ne poznaju. Naravno, kao svuda i ovde ima izuzetaka.

Povod da napišem nešto što svi mi leskovački novinari i snimatelji osećamo decenijama na svojoj koži, jeste jučerašnja poseta predsednika Srbije Aleksandra Vučića novom stadionu.

Naši novinari, sa samo jednim izuzetkom, nisu mogli ni da priđu ni da postave pitanje predsedniku, a predsednik se, gotovo, naljutio zbog tog, inače, pristojnog pitanja. Naši novinari su otuda izašli s modricama zbog guranja i šutiranja od strane kamermana iz Beograda.

Bezobrazluk!

Posebno je bahata sinoć bila Suzana Vasiljević, savetnica za medije, nekada novinarka. Ponašala se prema nama i kamermanima kao prema ovcama u toru, zabranjivala da snimamo mobilnim telefonima u jednoj od prostorija, uz objašnjenje „pa valjda hoćete kvalitetne snimke, kamerom, vi sa mobilnim telefonima izađite napolje“

Leskovački novinari i kamermani, koji nisu mogli da „uhvate“ dobar kadar u unutrašnjosti stadiona su ogorčeni. Oni su na kraju odustali od snimanja i povukli se.

„Ako im lokalni mediji ne trebaju, i ako su im važniji beogradski mediji, koje svaki dan gledaju u tom gradu“, onda bi najpoštenije bilo da nas više ne zovu, ionako su nam rekli da sve možemo preuzeti sa njihove pres službe“, kaže jedan od kolega snimatelj.

Jedna od novinarki iznosi svoja dugodišnja iskustva.

„Mi smo, praktično onemogućeni da postavimo pitanja. Nas interesuju lokalne teme, teme Leskovca i juga Srbije, kojima se beogradski novinari ne bave, ali do mikrofona je teško doći jer on ne ispada iz ruku beogradskih novinara, koji sve to isto mogu da ga pitaju baš u Beogradu, gde predsednik skoro svakodnevno drži pres konferencije“, reaguje koleginica.

I nije tako bilo samo juče na stadionu. Uvek je tako. Samo dranjem i svađom možeš da se izboriš za taj famozni mikrofon i samo guranjem do parčeta mesta za kameru.

Zaista bezobrazluk!

A nama ostaje ono prvo rešenje, koje je predložio leskovački kamerman – da se organizujemo svi u grupu i opkolimo govornika, gosta, a to zahteva trčanje i snagu. No, sigurna sam da imamo i jedno i drugo. Jer, mi smo iz Leskovac! Iz „malog Mančestara“, iz grada koji je između dva svetska rata bio ekonomski jači od Beograda!!! Iz grada heroja!

Mi smo iz grada vaspitanih i pristojnih ljudi, a naše crvene linije već postaju žute!

Ah, da. Moram da pohvalim profesionalnost obezbeđenja predsednika Vučića. Videvši situaciju, više puta su se izvinjavali novinarima iz Leskovca. Jedan je greškom nagazio koleginicu i potom se desetak puta izvinjavao i pitao da li je boli stopalo.

I na kraju jedna simbolična poruka našeg kolege novinara: U Prvom svetskom ratu Vrhovna komanda je žrtovala Beograd kako bi sačuvala Srbiju, a danas je izgleda obrnuta strategija.

„Sami će se mučimo i guramo sledeći put, ne se mora vi mučite i dolazite“, reče još jedan kolega.