Noć. Noć mesečasta. Ostavili smo kola na oko kilometar od kuće, bujica uništila ionako loš put. Pokupismo najnužnije stvari, pa uzbrdo. Pored mene titra petogodišnji unuk. Mislim, ako ne izdrži strminu da ga metnem u jednu veću putnu torbu.

Unuk gleda u prosutu mesečinu, traži električne stubove sa svetiljkama.

„Nema uličnih lampi? – pita, a onda i sam odgovara: „Ali ljudi okačili fenjer na nebo.“

– To je mesec, očekuje nas pa da nam osvetli put, – pokušavam da se našalim kako bih mu olakšao korak.

– A, gde mi to idemo?

– U bajku. Idemo tamo gde se stvaraju i nastaju bajke.

– Ja znam šta je bajka. To je ono kad nešto lepo pobedi ono ružno. – pa malo zvera okolo, malo ispitivački merka mesec kao da proverava je li pravi, nije mu ni nalik na onaj gradski.

Mic po mic, koračić po koračić, stigosmo na prag moje rodne kuće u planini. Selo rasprsnuto, trči-trči pa kuća, i dani tihi a da ne pričamo o noćima. Kapija zacvile. Trže se unuk, ali se ne da, korača tik uz mene. Nekoliko stepenika i ključ u bravi. Upadosmo u mrak. Nema elektrike. Nismo mogli uneti mesečinu u prostoriju. Oluja koja je uništila put pokidala i dalekovode.

Žena upali fenjer, još ga moj deda kupio na vašaru na Tumbi pre pola veka. Ja sam dobio zaduženje da naložim vatru u ognjištu. Nema toplije reči od reči ognjište. Čitava istorija jednog naroda na tako malom prostoru.

– A je li ova lampa čarobna? – pita unuk babu pokazujući na fenjer.

– Naravno da jeste, – odgovara mu baba, – sve je ovde čarobno, mi smo u bajci. Bajka koja se zove selo u planini.

Unuk izađe za mnom na malu kamenu terasu. Mesečina pljusnula sjaj, a hiljade zvezda se rasprslo nebom. Ovde je vazduh tako čist da vam bezbroj zvezda treperi u vedrim noćima. Negde huknu sova koju ovde zovemo lulejka, ne bi tren-dva, a sa susednog brda joj druga odgovori huhuhuuuuuu.

– A ko nam se to javlja, – pita mališa.

– Sova. Dozivaju se. Krenule u lov.

– Znam šta je sova, to je ona mudra ptica velikih očiju.

Deca sve znaju. Treba učiti od dece, sirotinje i mučenika.

– Nikad nisam video ovoliko zvezda, zbog čega su se okupile?

Vatra u ognjišu zapucketa, senke zaigraše po zidovima.

– To su zvezde dobrih vila. Dogovaraju se šta će kome pomoći i šta kome podariti.

– Hoćemo li i mi dobiti poklon?

– Naravno. Vedro nebo, puno sunca, žubor vode, šuštanje lišća na povetarcu i ptičji cvrkut.

– Daaaaa, – oduševi se dečačić, – a šta, baba, kaže naša čarobna lampa?

– Lampa kaže da legnemo spavati da ne zakasnimo za izlazak sunca.

***

***

Stao unuk sabajle na kamenu terasu, zagledao se negde u krošnju drveta kroz koju su se peobijali sunčevi zraci, pa viče:

– Deda, deda, evo ptica peva muziku! Viđao sam ja ptice u kavezu, ali one ne pevaju.

– Treba im sloboda, samo su na slobodi srećne, kao i čovek.

– Ja sam ovde srećan, – diže unuk obe ruke uvis, – a je li i naš soliter i stan u gradu isto kavez?

Ne potraja dugo, zvera on levo-desno po dvorištu, snima, ispituje, istražuje, otkriva novi svet.

– Vidi baba, ide nam zoološki vrt u goste! – ne sećam se kad se toliko oduševio.

Putem je išlo nekoliko krava, desetak ovaca, pas i na kraju žena koja je vodila konja.

– U zoološkom vrtu životinje su iza gvozdenih rešetaka, a ove na selu su slobodne.

– A, ovo du divlje životinje? – znalački će dečak ispraćajući ih pogledom dok su odlazile.

– Nisu divlje, – nasmejah se, – čovek brine o njima, a one mu vraćaju tako što mu koriste.

– Ovoj bajci nedostaje potok, – nije unuk prestajao da cvrkuće.

– Taman posla, upravo smo ja i ti krenuli na potok, samo da prvo doručkujemo, a posle idemo u nabavku jagoda i trešanja.

– Znači idemo u prodavnicu?

– Ma neeeee! Ovde to raste po voćnjacima i livadama. Ubereš koliko ti se jede, niko ti ne meri, nikom nisi dužan novac. A u povratku ćemo ubrati lekovite biljke, znaš one cvetove i travke što se kuvaju i piju kao lek.

– Deda, svaka bajka ima svoje ime. Jesi li čuo za Crvenkapu, Ružno pače, Pepeljugu? A kako se zove ova naša bajka?

– Baš si lepo pitao. Ova se bajka u kojoj smo mi, bajka –  Zavičaj