Kako živim? Živim kao stoka, kao kuče. Nemam struju, vodu, ako imam hleba jedem, ako ne gledam. Ovako je svoj život u sobičku bez struje i vode i bez hleba opisala svoj život Zora Stojanović (78) iz Vladičinog Hana, kada su je posetili poznati srpski humanitarci Marko Nikolić i Tamara Misirlić iz Vranja.

Najteže joj je, ispričala je, tokom zime jer se smrzava, a po vodu ne može da ide jer je bolesna. Marko je sve vreme plakao slušajući i gledajući.

Priča i o stanju koje su zatekli u razbacanoj prljavoj sobi bez poda, koje je šokiralo je ovo dvoje humanitaraca. Oni  se često sreću sa bedom i siromaštvom, ali umiljata i lucidna bakica  je posebno dirnula njihova srca, a najviše ih zaboleo onaj buđav hleb iz kante.

“Sa Tamarom smo mojim kolima otišli u market i kupili joj prvo hranu za nekoliko dana. Zatim smo pokrenuli akciju preko mojih društvenih mreža gde me prate 233.000 dobrih ljudi. U roku od nekoliko sati sakupili smo dovoljno sredstava da joj namestimo struju i vodu, ali i celu sobu”, priča Marko za Jugmediu.

Odmah iza toga stigli su ljudi iz Centra za socijalni rad i privremno smetili baku u Dom za stare.

Tamara i Marko su u međuvremnu, zahvaljujući dodatno prikupljenim sredstvima, stavili pod u bakinom sobičku, kupili joj novi krevet, frižider i televizor, pošto su prethodno svojim rukama očistili višegodišnju nagomilanu prljavštinu i okrečili sobu.

Kada se vratila iz privremnog smeštaja, njenoj sreći nije bilo kraja.

“Kada sam došla i videla kako je sređeno, htela sam od sreće da padnem u kome. Sve vreme sam plakala. Sad imam i struju i vodu i patos, mnogo mi je lepo”, oduševljena je baka Zora.

Zora Stojanović je samo jedna od mnoštvo starijih ljudi na jugu Srbije koji žive u sličnim uslovima, uasmljeni i bez svojih bliži. Marko nije znao da kaže da li baka o kojoj pišemo ima rođake. Misli, ali nije siguran, da ima negde ćerku.