Shvatiti realnost kroz pesmu jedan je od najbezbolnijih načina da se suočimo sa tragičnom stvarnošću u kojoj živi čitav Balkan. Bajaga peva: „Gore od Aljaske do Australije, kad god se sretnemo uvek se zalije, uvek se završi sa nekom od naših pesama“, a Mile Kekin na to dodaje: „Nismo svesni koliko smo bitni kad smo u manjini“.

Uvek se zapitam kako to da u inostranstvu različita nacionalna pripadnost postaje vrlina i prednost, dok je na Balkanu, među našima, ta ista različitost naš najveći problem. Svi smo veliki na kartama, ali u dušama mali, sa čežnjom za dobrim sistemom i velikom tugom koja ostaje jedini svedok odlaska naših porodica, komšija i prijatelja u inostranstvo — ožiljak koji ostaje dok smo živi.

Izumiremo. Izumire čitav Balkan. Trbuhom za kruhom ispraćamo cele generacije za koje smo nekada sanjali da će živeti sa našim unucima, na našim imanjima. Borimo se da se iselimo u gradove u kojima imamo sve osim normalnog života. Danilo Lazović je rekao: „Na selu je imanje, u gradu je nemanje.“

Tragedija koja nas prati još od 1991. godine broji se u milionima. Ne računajući negativni prirodni priraštaj, bivša Jugoslavija izgubila je oko 3 do 3,5 miliona stanovnika koji su otišli zauvek u beli svet — tamo gde im je pružena ruka, umesto da nadograđuju svoje gradine u kojima je nekada rastao mali cvet. Danas rade za dobru platu, prijatno im je, dobijaju poštovanje koje nikada nisu dobili tamo gde je to najviše trebalo — kod kuće.

Albanija je izgubila oko 1,4 miliona stanovnika, što predstavlja 40–45% populacije u odnosu na vrhunac iz 1991. godine. Ni naše istočne komšije ne mogu da se pohvale — procene govore o oko 2,2 miliona ljudi, što čini gotovo 25% ukupnog stanovništva Bugarske.

Da zaboravimo ratove, razlike, nesuglasice i sukobe. Da zaboravimo da smo se borili jedni protiv drugih. Da na trenutak udahnemo čist vazduh — luksuz rezervisan samo za bogate — i da se zapitamo: kako se oseća prosečna balkanska majka kada ispraća sina ili ćerku u beli svet? Kako će izgledati imanje na selu kada se ta odrasla osoba jednog dana vrati sa zapadnjačkim idealima i pogleda gde su njihovi preci vekovima gradili, da bi oni danas otišli i sve zaboravili?

Najviše boli jer se to ne može zaboraviti. I nije njihova krivica. Svako od nas ima tačku topljenja — neko ranije, neko kasnije. Na ovo bi pozavideo i Žan-Žak Ruso, koji je rekao da se čovek rađa kao beli list papira i da ga društvo oblikuje. Mi smo tu misao usavršili: toliko nismo stvorili normalan i zdrav sistem da su ljudi jednostavno pobegli, trbuhom za kruhom.

Pupčana veza sa maticom lako se prekine kada nam se ponudi ono što nam naša majka-država nikada nije dala. Kada shvatimo da se maćeha lepše ponaša prema nama nego rođena majka. Ne znam — zaista tužnu priču živimo. Tranzicija koja traje 34 godine.

Nađemo se negde tamo, na nepoznatim teritorijama, gde preživljavanje kao najčistiji nagon preovladava nad emocijama. Tamo na trenutak postajemo ljudi — bez ogledala ko je Albanac, Srbin, Hrvat, Makedonac… Tamo je normalno družiti se, pružati ljubav koju nikada nismo dobili tamo gde je trebalo.

Ali tamo smo mali. A ovde, na kartama, svi smo veliki. Ovde crtamo granice, prekrajamо teritorije, svako je pohlepan da uzme više, a da ne vidi da i komšiju muči ista muka. S.A.R.S. peva: „Tamo gde nam je stvarnost crno-bela, a budućnost siva.“

Štulić je odavno otišao, i sa njim, čini se, i poslednja normalna misao: „Balkane, Balkane moj, budi mi silan i dobro mi stoj.“

Vreme nosi svoje izazove. Svako živi svoj život i svakoga ovo ludilo 21. veka boli na drugačiji način. Ali običan Balkanac ostaje između dva plamena: da li da istraje u ovom ludilu ili da postane beli list — ali tuđom tintom ispisan. Težinu tog mastila može da oseti, ali ono što je napisano samo stranac ume da pročita.

„Ni tamo, ni ovde — dom koji boli na našem jeziku“

I kada odeš, ne odlaziš nikad potpuno.
U koferu nosiš jezik koji se sam javi u snovima,
miris hleba koji nigde nije isti,
i glas majke koji te pita jesi li jeo.

U novoj zemlji učiš da se smeješ bez razloga,
ali tuga te stigne kad čuješ pesmu koju niko ne razume.
Postaneš neko između —
ni tamo, ni ovde, već stalno na putu.

Nedostaje ti ulica koju si mrzeo,
grad koji te lomio, ljudi koji te nisu čuvali.
Jer dom nije mesto gde ti je bolje,
nego mesto gde te boli na tvom jeziku.

I tada shvatiš —
nije problem što smo otišli,
nego što nas niko nije zadržao…

Autor Viktor Cvetić