Blistava i sjajna prestonica Austrije sa svojim netaknutim šarmom iz 18 i 19. veka, magnet je svojim izgledom za turiste i uvek iznova osvaja, ma koliko puta da ste šetali njenim ulicama. Iako je uobičajeno da na svakom mestu vidite muškarce kako se ljube, na semaforima znakove sa dvema devojčicama, a „zebre“ u duginim bojama, ovde sve upućuje na slavne bečke kompozitore i Hazburšku monarhiju.
Po metroima, prodavnicama, restoranima i muzejima dušu razgaljuje klasična tiha muzika, a na ulicima istorija nekada moćnog carstva sa raskošnim i kitnjastim baroknim građevinama, koje plene monumentalnošću i lepotom, pa se ima ustisak da ste upali u doba vladvanine moćnih i silnih Hazburga.
„Ovde ne sme ni prozor da se zategne, ili, ne daj bože ofarba dok se ne dobije dozvola državnih organa“, priča jedan naš čovek koji nas je kontaktirao posle prve objavljene fotografije iz Beča.
Kada iz zagađenog Leskovca izađete u Beč, zapahne vas čist vazduh. Nema alergije, štipanja oči i iritirajućeg kašlja. Vazduh je čist, kao i ceo grad.
Iako je Austrija sa Bečom kao glavnim gradom imala moćnije i uspešnije vladare, ovde je sve u znaku Marije Terezije, carice iz 18.veka, ali i najlepše carice Austrije Elizabete Bavarske, širom sveta poznate pod nadmikom Sisi, inače ekscetrična supruga ozbiljnog cara Franje Josifa, ubijena 1860. godine u atentatu. To je onaj Franjo koji je napao Srbiju zbog atentata u Sarejevu i izazvao Prvi svetski rat, ne dočekavši njegov kraj, ali ni raspad svoje monarhije.
Svi oni, u turističkom smislu, padaju u drugi plan pred Sisinim portretima na svakom ćošku, iako je lepa carica malo vremena provodila u bečkim dvorvima, lečeći po evropskim letovalištima i banjama depresiju zbog smrti dece i zbog toga što carstvu, zbog spleta tragičnih okolnosti, nije ostavila muškog naslednika.
Ipak, nešto se u Beču promenilo u odnosu na pre, na primer, 12 godina. Na ulici više nećete sresti Bečliju koji će vas na solidnom britanskom jeziku uputiti na traženu destinaciju ako ste zalutali uprkos instaliranim vodičima. Po kafićima, restoranima i radnjama rade stranci, pa uzalud ih pitate jer je njihov odgovor po pravilu – ne znam.
„Pitajte radnike koji odnose smeće, jer su oni Bečlije. Ima neka šema po kojoj taj posao sa platom od 3.000 evra, mogu samo lokalci da rade, uz dozvolu resornog ministarstva“, priča Srbin, koji je tek posle desetak godina rada sa fakultetskom diplom dostigao iznos od 3,5 hiljada evra svoje mesečne zarade.
Novi izgled dobila je i glavna ulica Kartner strase, ona što se spušta do Katedrale u centru, ali ružniji. Nekako se povašarila sa neelegantno naređanim kafićima u kojima više nema čuvene saher tortre, a i ako se negde nađe, ni nalik onoj originalnoj i po pravilu je bajata.
U Beč se ne ide u šoping. U prodavnicama nema više ekstravagancije ni sporadičnog vansezonskog popusta kao ranije. Zapravo, sve što ima u bečkim izlozima, ima i u beogradskim, pa bez lažne skromnosti, i u leskovačkim.
No, kao što rekosmo na početku, u Beč se ide umetnosti i istorije radi jer je nekada bogata monarhija, „evropska kapija“, pored svojih, sačuvala je i tuđe dragocenosti i umetnine.
Iako je to bogatstvo po mnogobrojnim muzejima, skoncentrisanim u užem gradskom jezgru, najpre hrlimo dvorcima, kako bi zaronili u romansirane živote careva, carica, kraljica i princeza.
Mada ne najbliži, prvi na našoj listi je čuveni Šenburn, letnji dvorac, kojeg opet vezuju za Hazburgovce i Mariju Tereziju, majke francuske giljotirane carice Antoanete, i njen zimski dvorac, odmah iza Opere u centru Beča, u kome je živela i Sisi.
No, nažalost, oba su zatvorena za posetioce i vikendom i radnim danima, a niko od osoblja iz botaničke bašte, jedina koja radi u velikom i na mapi na ulazu izdeljenom komplesku zimskog dvorca, nije znao da nam objasni zbog čega. Tako nismo mogli da vidmo raskošnu unutrašnjost dva dvorca, na čijim su se travnjacima žene u muškarci baškarali, kao ispred svakog kulturno istorijkog dobra u svetu.
“Samo me čudi kako ne zgaze ovu tamno zelenu travu”, mrmljam znajući da bi u Leskovcu takvi travnjaci odavno postali gola zemlja.
No, iako zatvoren, Šenbrun svakako treba obići jer to mesto u kome se pisala i svetska istorija, a njegovi vrtovi s cvećem i danas su više od atrakcije. Iznad palate na uzvišenju je Glorijet koji je nekada služio kao sala za prijeme a danas je pretvoren u kafić, gde se čeka u red za mesto sa jezerom i lokvanjima ispod. Do njega se stiže usponom, širokim carskim putem bez asfalta ili kaldrme, ali napor se ispalti jer se odande bolje vidi sva raskoš dvorca, ali i deo panorame samog Beča. A o mirišljavom vazduhu, kroz koji se probija duh Hazburgovaca i ne treba govoriti, kao što nedostaju i reči za drevnu fontanu s vodopadom, koja ostavlja bez daha, ali koja, ipak, nije pozlaćena kao one koje su gradili Petar i Katarina Veliki u Petersburgu.
Posle zatvorenih hazburških dvoraca, krećemo u obilazak muzeja, a prvi na listi je Belvedere, smešten u nekadašnjem dvorcu, odnosno, letnjoj rezidenciji princa i velikog vojskovođe Eugena Savojskog, gde se mogu videti originalna dela mnogih svetskih priznatih slikara, ali mi smo tražili Gustava Klimta i njegovu Adelu, zapravo, repliku bogate Bečlijke, Jevrejke, koja je s mužem pobegla od nacista, a nacisti opljačkali njihov dom i umetničku kolekciju. Slike su vraćene početkom druge decenije ovog veka nećaki Adelinog muža, Amerikanki, tek posle višegodišnjeg suđenja.
I tako je Beč ostao bez Adele, odnosno, “Žene u zlatu”, ili “Bečke Mona Lize”.
Otekle noge i nažuljena stopala odmaramo s pogledom na prelepi vrt nekadašnjeg dvorca Belevedere, a potom ispred Spomenika Ruskoj vojsci, velikog, kao što je bio SSSR, u čast oslobodiocima Beča od nacista. Bečlije su, izgleda, taj spomenik davno zaboravile, posebno od kada je izbio rat u Ukrajini, pa je iza spomenika nacrtana ogromna ukrajnska zastava, a cveće na ruskom spomeniku je uvelo.
Divimo se i raskošnoj fonatni nedalekeo od samog centra, kakvu je u Srbiji nemoguće videti, ali i uličnoj pevačici sa ne tako muzikalnim glasom kao kod onih pevača u Knez Mihajlovoj ulici u Beogradu.
Sledeća stanka je muzej Albertina, gde se najviše zadržavamo, gde uživano u niz originalnih Pikasovih slika iz njegove rane faze, i po koje naslikane posle “Gernike”, ali pravo otkriće za nas je moderna slikarka Eva Beresin gde je svoj unutrašnji svet, svet savremen žene opeterećene svakodvnim brigama, prenela toliko dobro da se pored njenih ogromnih platna ostaje dugo.
Beč ne čine samo muzeji, koje nismo stigle da obiđemo sve, več i njegove ulice, od kojih je najzanimljivija Ringštrase, gde se nalaze mnoge gradske znamenitosti, poput fascinatne i ogromne zgrade Bečke državne opere, imopzantno zdanje Parlamenta, Gradska kuća, Univerzitet, opet nekoliko muzeja, ali i spomenici Geteu i Johanu Štrausu kao i parkovi Stadtpark i Rathauspark, veliki i šumoviti.
“U Beču vlada pravilo – gde god možeš ti drvo zasadi, pa otuda ovde nema zagađenja”, objašnjavaju nam Srbin sa austrijskim pasošem.
Iako je jedna od nas dve iz redakcije Jugmedia, davno bila dete, poseta čuvenom Prateru i pored njega muzeju Madam Tiso, nije, kao što mi se činilo, izgubljeno vreme. Naprotiv, posle malog skeptizma, zaboravi se na vreme u uplovi u oživljene bajke, avanture na koje se zaboravilo, pa uhavatite sebe kako se smejete baš kao ono dete koje s ocem preskače vodopade, ili malo hrabriji mladi na nekoliko “krugova” ili vrteški.
Muzej s voštanim figurama u Beču siromašniji je od onih u Americi i Londonu, na primer, ali u svakom slučaju zabavan, a prednost je što vam za njega ne treba vodič. Divno mesto kojim ćete završiti kraj dana i odmah pored njega pojesti bečku šniclu ili nešto još ukusnije, odmoriti se i popiti kapućino, i sve to za koji dinar, odnosno, evro više nego u Leskovcu.
Beč nije daleko od juga Srbije, svega sat leta od Niša do ove svetske metropole. Da avioni ne kasne od sat do sat i po i da se ne držite pravila da na aerodrome, a niški aerodrom izgledom i neprijatnim mirisima neodoljivo podeseća na nekadašnju autobusku stanicu leskovačkog autobuskog prevoznika Jugekspres, bude ranije od sat do dva, Beč nama Južnjacima bio bi bliži od Beograda.
Jer, u zavisnosti od toga kada kupujete kartu, povratna može da se nabavi i za po 100 evra, desetak dana ranije kupljena za 200 evra.
I, dakle, da sve nije kao što jeste, od Leskovca i Niša do centar Beča stigli biste za ukupno tri sata, a u ostatku dana pojeli originalnu zaher tortu za 9 evra, popili kafu za 3 do 4, ručali, bogato za 20 i izdvojili još 17 evra za obilazak Albertine. Sve to pa brzim vozom nazad do aerodroma, pa uveče kasno stignete u Leskovac ili Vranje, na primer.
No sve je to bajka, kao u samom Beču.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Pre nekoliko godina provela sam 12 dana u Becu. Pred put jedva sam cekala da podjem i nauzivam se bajke u tom „carskom Becu“ a onda, posle nekoliko dana, jedva sam cekala da se vratim. Iako po slikama iz mog albuma sve izgleda zaista bajkovito, realno moj opsti utisak o Becu, kao i o manje-vise svim evropskim metropolama danasnjice, je da je do te mere komercijalizovan da sve lici na jedno veliko vasariste, sa sarenim scenama iz svih epoha, od dvoraca do „tocka“ na Prateru, u koje se naizmenicno uzivljavate, placajuci karte za svaku dok ne istrosite i poslednji evro. Nemacki jezik jedva da sam cula, pre bi se reklo da se potvrdila ona nasa sala: pricaj srpski da te ceo svet razume, toliko je nasih tamo, naravno i raznih drugih…I, eto, u mom albumu Bec je ostao prava bajka, ali u stvarnosti i realnom secanju zapravo je karikatura iste, jer nije odoleo komercijalizaciji „novonormalnog“ vremena, gde vas na svakom koraku livrejisani momci s belim perikama vuku za rukav da i u farmericama i s ruksacima na ledjima udjete na operu, makar da istu i ne volite…Volim da prelistam taj album ali ne bih ponovila to putovanje, jos manje zavidim nasima koji tamo zive, ono u stilu: ej, on zivi u Becu, pa sta?! Lepo je, brate, nama ovde u Srbiji, ima i kod nas ovde sta valja i sta ne valja, nema raja ni ovde ni tamo, jer nema raja na zemlji. Svakako, lepo je putovati, videti, uciti i prema raznim iskustvima (ne)menjati sebe i svoju okolinu. Ako ti se, po povratku odnekud nesto u tvojoj zemlji ne svidja, seti se: “ ne menjas ovaj svet – i ti ga cinis ovakvim“!
Jok, ce mirise na Smrdiju.