Премијера позоришног комада Марка Камелотија „Боинг Боинг“, у извођењу ансанбла лесковачког Народног позоришта Лесковац (ЛНП), одиграна је, пред препуном позоришном салом,  вечерас, петак 13.10.2017.год., са почетком у 20 часова. Без обзира што је премијера одиграна у „најбаксузније време“, ем петак, ем 13, то се није, ни најмање, одразило на игру глумаца, као ни на расположење премијерске публике.

Био сам у великој дилеми: писати одмах после одгледане представе, како се то ради у светским метрополама за познате новине, када су импресије још јаке и свеже, или дати свој суд о позоришном комаду након одгледане и репризе, имајући на уму речи великана Глумишта Зорана Радмиловића од кога сам лично толико пута чуо, да глумци, тек око десете репризе: „кад се распоредимо“, најбоље глуме и представа глатко тече, а поготово што се овде ради о водвиљу- sex farce илити урнебесној комедији.

Молим, драге читаоце да стално имају на уму, док читају ове редове, да је комедија најтежи позоришни жанр, а да тек код водвиља нема игре на „сигурну карту“, као „нешто“ што ни у ком случају не може да пропадне, јер је то весео, разигран комад. Зато се и водвиљ игра на „ивици ножа“.  

Да би се комедија „добро“ одиграла, забавила и насмејала публику, потребна је пуна посвећеност целог глумачког ансамбла, изузетна дисциплина, тачност у изразу, негован сценски покрет и сценски говор, тачно акцентовање маркантних ситуација, тачан као швајцарски сат, ритам и стално појачавајући темпо, који свој крешендо добија на самом крају представе; и Оно што је тако потребно, а без чега нема свега наведеног, јако добри глумци.

Радити комедију је велика одговорност, али и привилегија; зато што је тешко урадити је, а тек па водвиљ који се увек завршава на тај начин да:  сваки лик, а поготову главни глумац, добија заслужену божју казну, упадајући у непријатне ситуације из које мора да сам самцат извуче наравоученије, неку поуку! Да доживи катарзу, преумљењење: то је чаша која га неће мимоићи, која мора бити испијена.У представи, комедији или водвиљу, глумци треба да се играју; ако је глумцима забавно на сцени, и публици у гледалишту ће бити забавно.

Такво је моје искуство поодмаклих година, интроспекције толико одгледаних позоришних представа и позоришна лектира: Станиславског, Михаила Чехова, Клајна и испред свих Андреја Тарковског. Након премијера, комедије del arte, „Мушица“, а поготову „Ко је кога“, писао сам да ове „стварчице“ немају већих позоришних претензија и да су намењене аматерским дружинама, као и да је ЛНП њиховим уношењем у репертоар спустило своју позорницу на ниво периферијских дилетантних позоришних трупа.

Сада, стављањем на репертоар водвиља „Боинг Боинг“, ЛНП се враћа у ред великих и значајних позоришта Србије.

Зашто то кажем?

Зато што је водвиљ „Боинг Боинг“ француског писца Марка Камелотија, настао као хит комедија ’60-их. год. прошлог века, најгледанија позоришна представа у историји позоришне уметности, без обзира на фах (Овај податак је тачан, али тренутно не знам извор; не могу у ове ситне, већ суботње сате, да се вешкам и по полицама за књиге тражим где сам oво прочитао). Верујте ми на реч. Комад „БоингБоинг“ је гледанији и извођенији и од Молијерових комедија и од водвиља Жоржа Фејдоа. На први поглед, фрапантна чињеница, али тачна.

И, не само То.

Његовим стављањем на репертоар Управа ЛНП, ставила је до знање јавности, да ЛНП поседује значајан и озбиљан уметничко-глумачки ансамбал, који је способан и зрео да једну такву „комедију ситуације“, један такав водвиљ илити урнебесну комедију, изнесе на својим плећима, и на задовољство лесковачке публике.

Ова смутна времена „наше дроњаве стварности“, у којима је Србија утонула у монотонију, траже представе које су лек за депримиране, убоге, душом усахле; које су празник за очи и мелем за уши. Свега тога има у Камелотијевом водвиљу – „БоингБоинг“.

Како смо дошли у ситуацију да важи правило: „Хлеба и игара“, као последицу владавине лудила, овакве представе су све мање и мање мрвице, и Они ретки тренуци „бега од стварности“ које  једино може да пружи, ван породичног дома, још само Позориште!  Што је бит и основна улога, позоришне уметности, од хеленских времена, када је настала,  до дана данашњег.

Позориште је илузија, магија која не траје дуго; када је представа добра, као што је ова, То је само тренутак док смо гледали, и када нам се пружао преко овог времена, немаштине и тмурне свакодневнице.

Водвиљ Марка Камелотија „Боинг Боинг“ настао је и постао велика хит комедија ’60-их год. прошлог века. Радња комада, духовита, а у исто време и поетична, смештена је у Паризу, и говори о момку, главном јунаку водвиља, Бернарду који има три веренице. Све три су стјуардесе из Француске, Енглеске и Немачке, које раде за различите авиокомпаније: Жаклина, стјуардеса Air France, Францускиња; Жанета, стјуардеса  British United, Енглескиња и Јудита стјуардеса Lufthansе, Немица. Бернард, самац и нежења,  смислио је генијалан план како да фолира све три девојке, стјуардесе које раде на међународним летовима и од којих је се само једна од њих у датом тренутку налази на земљи. Он тачно зна њихове одласке и доласке и таквом распореду се и прилагођава, да у свом стану, а уз помоћ дугогодишње домаћице Берте намести, у стану, слике одговарајуће девојке која долази, а склони слике девојке која одлази, тако да ниједна девојка није свесна присуства двеју осталих. Свака за себе мисли да је само она Бернардова вереница. Заплет, а самим тим и расплет, ове комедије настаје када се изненада промени ред летења, па све три девојке у исто време дођу код свог вереника у стан. Али ни ту није крај Бернардовим невољама, у исто време у стан му долази и Роберт, припрости рођак из провинције, и хаос, заврзламе и урнебес могу да почну.

Ово је у кратким цртама сиже Камелотијеве комедије, и као таква игра се по целом свету, а ја сам је  гледао  22.10. на мој рођендан, пре једно 5-6 година у Звездара театар. Частио сам себе.

Гледао сам и филм „Боинг Боинг“ , пре једно 40 година, са Тони Кертисом и Џери Луисом. То је, по неком мом мишљењу, далеко најбоља улога Тони Кертиса; боља и од улоге у филму „Неки то воле вруће“, док је Луис, у том филлму, обичан циркуски Арлекин.

Е, сада о лесковачкој премијери, која је најављена као „БоингБоинг“ на српски начин.

Ако. Зашто? Зато што је урађена адаптација, јер „БоингБоинг“ је најприступачнији публици и најбоље фукционише у контексту времена када се, и где се игра. Прво примедбе, и то оне које стално закерам: Зашто нема, на плакату-постеру којим се најављује представа имена: редитеља, асистента редитеља, сценографа, костимографа, композитора који је компоновао музику за лесковачку представу, ко изводи музику, ко је драматург, по чијем преводу и у чијој адаптацији се игра представа; ко је задужен за сценски говор и сценске покрете; ко је суфлер, а ко мајстор светла и тона!? Напишите на плакату да знамо, па да  хвалимо или да кудимо.

Може?

Ако би се вадили, онда иде: има на плакату – Ауторски пројект тога и тога. Ко Бога вас молим, немојте то да чините. Знате за ону народну: „Много бабице, килава деца!“ Нема, или не би требало да буде, саборности у уметничком стварању, јер је ту присутна највећа могућа индивидулизација. Сваки уметник је посебна јединка и прича за себе. Сваки уметник пије из своје чаше. Нећу даље да образлажем јер би ме то одвело у другу крајност, и био би ми потребан, огроман простор.

Даље, зашто нема предпремијере, на један или два дана пред премијеру? Ни То нећу да образлажем, само питам.

Радња лесковачке представе „БоингБоинг“ смештена је на овим просторима; село Игриште постаће, после ове представе, значајан топонин лесковачког крајолика. Урађена је јако добра адаптација, и оно што се одмах и на први поглед види и примећује, а поготову током целе преставе, То је „чврста“ конструкција саме представе. Од почетка до краја, редитељ представу држи у својим рукама, види се и препознаје редитељски рукопис који тачно зна шта хоће, дисциплина глумаца је очигледна; тачност ритма и темпо представе говоре ми да од „колективног“ редитеља нема ни помена, овде је једна рука држала диригентску палицу и водила глумачки ансамбал до видљивог успеха.

Рад са овако младим глумцима је изузетно видљив; многе од њих нисам могао да препознам колико су добили нову енергију, сигурност и модедеран приступ глуми, у вајању својих ликова.

Храброст је велика кренути непознатим путевима глуме, далеко је лакше бити еклектик, па само следити утабане стазе и обрасце којима обилује уметничка баштина; мања је невоља за редитеља, а и много једноставније за публику.

Већ након првих дијалога, на сцени, „рампа је пређена“ и успостављен је толико потребан  штимунг на релацији публика – глумци; што су глумци осетили, и што им је та позитивна енергија која је зрачила из гледалишта, ка сцени дало полета и додатну енергију која је почела да исијава са сцене, и да се прелива у публику. Нема веће симбиозе од једногласности глумца и публике, када стварају уметност заједно.

Ноћас сте, петак 13., Господо Уметници створили предивно уметничко дело; магију о лепоти живљења, коју сам понео кући кроз ову предивну октобарску ноћ. И То у Лесковцу. Представа вам је чаробна,лек за душу. Премијер лига!

Ово није само моја оцена, већ целог премијерног гледалишта. Публика је уживала од почетка до краја.

Али, пођимо редом.

Сценографија примерена самој радњи представе; дречава, функционална, промена слика, прелепо. Костимографија, немам речи. Без текста сам. Костими свих учесника представе, светски.Али, стварно! Беле чарапе на црне ципеле, а шешир на глави, ујка Ноцета, тзв. ђилкошко – матрапазки стил, за уџбенике. Био који костимограф, или стилиста, па из самог Париза да је, не би урадио боље  одговарајуће костиме, празник за очи. Музика, мелем за уши.

Пре него што било шта кажем, о игри глумаца, мали отклон од текста.

Дан пред премијеру овог комада, дуго сам разговарао са госпођом Б., која ми каже, а ја записујем: „Знаш шта Вечко, глумци који играју у Камелотијевом комаду „БоингБоинг“ треба да су посебно почастовани, срећни и привилеговани што им се пружима прилика да играју у једном ремек делу светске позоришне сцене. Свима њима остаће у биографији записано, и у животном рабошу урезано: Играо сам у водвиљу „БоингБоинг“ Марка Камелотија.“ Мислите о томе Господо Глумци.

Е, сад о вама, глумцима.

Немојте много примити срцу ово што ћу о вама написати, поготово имајући на уму да је коментар обичног гладаоца, за кога једино и играте у позоришту, једино мерило које треба да прихватите као искрен и пожељан суд; професионалне критичаре  и њихове критике доживљавајте са искреном равнодушношћу и хладним презиром. Ако можете? Глумачка подела, ако је добра, то вам је већ пола успеха; овде је извршен прави избор глумаца, чија индивидуалност заиста одговара ономе што је редитељ замислио, а они, глумци на сцени, одиграли. Сви до једног били сте истинити, играјући личности који живе своје унутрашње животе пред нашим очима, а То је једино што глумац као уметник може понудити публици: да буде истинит у својој борби са улогом. Када се то оствари, а ви сте успели у томе, и публика ће знати да цени оно што јој пружате.

Прво о дамама.

Францускињу Жаклину, стјуардесу Air France, играла је Јована Гроздановић, суптилно, лако; грациозна персона, са препознатљивим париским шармом, као да је сада, овога трена, напустила променаду париског Шанзелизеа, и директно са Јелисејских поља ступила на сцену ЛНП. Зналачки је кокетирала са публиком (кокетирање је уметност, и то велика, као и вид комуникације ,то ми мушкарци најбоље знамо), врцкајући и ситно трепћући очима, излазила је  на саму позоришну рампу; док се је умиљавала веренику Драгану, „бацала“ је заводљиве погледе ка ујка Ноцету.

Немицу Јудиту стјуардесу Lufthansе, играла је Мина Цоцић, баш онако како изгледа једна једра, дугонога и отресита Швабица: нападно заводљива, згодна, препуна сексипила, до бола што би рекли клинци; сигурна у себе и своје телесне атрибуте суверено је владала сценом. Пред њеним изгледом, завођењем, решеношћу да оствари зацртани циљ, ујка Ноце није имао никакву шансу; узела га је под своје од првог погледа и првог пољупца. Једина је од глумица имала изливе нежне, танане персифлаже; ни једног тренутка не прелазећи у баналност или глупи стереотип о Немицама. Ушла је у велики ризик, али је из њега изашла маестрално.

Американку Жанет, стјуардесу British United, тумачила је Петра Димитријевић. Сасвим нова Петра; она која препознаје сву величину Америке и поистовећујући се са њом, као њена грађанка, исказује  чврсте и безкопромисне карактеристике: гордост, охолост, дрскост(гр. хибрис), слободу изражавања, слободу у љубави; своју полигамију износи Драгану толико љупко, насмејаног и озареног,а толико лепог, изражајног лица. Очи јој се цакле док све то „деклемује“ свом, кобајаги, веренику. Сигурна у себе и свој неоспорни таленат, Петра је градила и изградила, па и дочарала промискуитетну Американку, од главе до пете. Свака част. У сценама где заводљиво плеше, уз прекрасну музику, прекрасна је. Да се смрзнеш, како каже моја генерација.

Берту, кућну помоћницу оживела је на позоришној сцени  Наташа Станковић. Њена Берта је сва од крви и меса; животна и  уверљива до личне препознатљивости.Са толико индивидуалности, посебности у изразу, природности, љупкости и изражајности, тумачила је „шљокару“ , како каже ујка Ноце, Берту да је од публике, која је била опчињена и понесена њеном интрепетацијом, доживела овације и дуге аплаузе на отвореној позоришној сцени. Ни у једном тренутку  у њеној глуми није се осетила шмира, или баналност или, не дај боже, гротеска, у грађену лика алкохоличарке; о вулгарности, ни помена. За памћење су њене физичке бравуре и вратоломије на позоришним даскама, за које је потребна велика енергија, физичка спрема, спретност и посвећеност позоришној уметности, ма шта То значило. Посебна прича је када госпођа Станковић плеше. Као да лебди, као да је савладала силу гравитације и левитира у простору, понесена музиком, својим талентом, сновима и жељом за доказивањем. Од њене глуме, плеса и њених очију „боли глава“. Свака част, госпођо Станковић.

Заводника Драгана, колекционара вереница, мачо мена и швалерчину, на српски начин, тумачио је Филип Радивојевић. Природан у грађену роле, непосредан, пријемчив и тако нежан у опхођењу са својим „вереницама“ и Бертом, одавао је утисак мушкарца, у овој прилици и глумца који држи отворени час из етике и етикеције, на даскама које живот значе. Без сувишних гестова, млатарања руку, повишеног тона,  драња на сцени; градио је лик младог човека, љубитеља жена, онакви какви треба да будемо. Па, и када је ухваћен  in flagranti , понашао се је као дете када му се распу играчке па не зна коју ће пре у руке, а на крају их све одбаци.

Врло уверљив.Е, сад иде Он, ујка Ноце у тумачењу Ненада Митровића. Још једно изузетно тумачење наших карактеристика и табијатлука господина Митровића. Његов ујка Ноце, момак из провинције, који није баш наиван, већ напротив, препреден као и сав остали провинцијски малограђански сват, не свет; намазан свим могућим бојама, згубидам код кога је све у фазону: „Лако ћемо!“, али само ако је за моје добро и у мом интересу. Криво ми је што га није упознао Дел Бој, и позвао у свом тиму за заједничке акције и „Мућке“ по лондонском Пекаму, за заједничке финансијске згоде и незгоде. Или пак да буде део екипе Енглеза М.П.За одиграну улогу, за онолико одушевљење публике, због оноликог аплауза, капа доле г. Митровићу.

И једно питање за Вас г. Митровићу: Одакле знате да су задушнице у Игриште у петак, а не, као што је по целој Србији, у суботу?

Исхвалио сам их јер су ми толико радости и задовољства приредили, ове октобарске ноћу. У петак 13!

Леп дан, и свако добро.

др Вјачеслав Нешић