Beli most u Vranju,  “most ljubavi“, kako ga lokalci nazivaju, bio je i ostao prepoznatljiv simbol grada pod Pržarom – zabranjene ljubavi, ali i ljudske nemarnosti i bezobrazluka.

Iako postoji nekoliko legendi koje govore o okolnostima pod kojima je most sazidan, svakoj je zajednička priča o ubistvu jedne velike ljubavi koja se izdizala iznad svih ustaljenih i nametnutih okvira društva i kao takva ostala večno da živi.

O značajnosti ovog kulturno istorijskog spomenika govori podatak da je svoje mesto na gradskom grbu zauzeo smenom čuvene „ petokrake“ . Menjao se grb grada, još jednom, ali konture mosta su ostale njegovo centralno obeležje.

Beli most sagrađen je 1844. godine i datira još iz vremena turske uprave Osmanskog carstva. Naziv je dobio po belom tesanom kamenu od koga je sazidan, a svetla boja mosta održala se i nakon restauracije mermernim kamenom.

Beli most predstavlja spomenik jednoj velikoj ljubavi i otuda i referenca kao mosta ljubavi.

Postoji nekoliko legenda koje se prepričavaju o okolnostima pod kojima je most sazidan. Ono što je zajedničko svim pričama jeste glavna protagonistkinja, turkinja Ajša što potvrđuje i tabla, odnosno tarih na kojoj je turskim i arapskim pismom ispisano :

„Ovaj most zvaće se Beli most, on će služiti ljudima za olakšicu. Voda koja ispod njega teče neka posluži ljudima za zdravlje! Prolaznici, prođite jedanput preko mosta i vratite se. Videćete da je sagrađen za dobro svakog čoveka. Muhamede, Mustafo, posreduj za humanu vlasnicu Ajšu. O čuvaru, vlasnica sve dobrote i lepote, humana Ajša, podiže ovaj most da joj Bog oprosti njene grehe i grehe njenih roditelja!“

Jedna od legendi kazuje da su po rođenju ćerke Ajše, Selim – begu proročice prorekle kako će se Ajša zaljubiti u Srbina, što je u vremenu pod turskom okupacijom bilo nepoljmljivo. Kako bi sprečio takvu sudbinu ćerke, otac je sagradio kulu, nedaleko od mesta na kome će kasnije nići most, i tu je držao zaključanu.

Usamljena i velikim kamenim zidom odvojena od ostalog sveta Ajša je svakog jutra slušala čarobni zvuk frule lepog i stasitog pastira Stojana, koji je sa svojim stadom prolazio pokraj njenog doma. Posmatrala ga je krišom i zaljubila se u njega. Jednog dana istrčala je iz kuće sa feredžom na glavi, našla u planini Stojana, otkrila lice i pokazala mu svoju nesvakidašnju lepotu.

Vranjem je zatim počela da kruži priča o zabranjenoj ljubavi između lepe Ajše i pastira druge vere. Veoma brzo i do Selim-bega stižu čaršijske priče o zabranjenoj ljubavi između njegove kćeri i mladog kaurina. Kada je Selim – beg zatekao ćerku i pastira zagrljene kraj reke, posegao je za kuburom da ubije Stojana, međutim kuršum je pogodio Ajšu koja je svojim telom zaštitila onog koga je volela.

Videvši svoju dragu u krvi, Stojan se mašio za nož i njime sebi oduzeo život. Igrom sudbine Ajša je ostala živa i na tom mestu podigla most.

Ponovo, druga legenda kazuje da su oboje izdahnuli na tom mestu sa tom razlikom što je Ajšu usmrtio verni sluga Salim – bega čiji je zadatak bio da je sačuva od proročanstva. On je sve do njene smrti tajio svoju ljubav prema njoj i u to ime podigao most.

Po nekim pričama je most podigao sam Sali – beg, opet po drugoj njena majka ali je svim svojstvena nota zabranjene ljubavi između srpskog pastira i lepe turske jedinice sa tragičnim ishodom.

Postoji i priča u kojoj je Salim – beg ubio i ćerku i čobanina. Ranjena Ajša je, pre nego što je izdahnula, izrekla ocu svoju poslednju želju – da se od novca koji je bio namenjen za njenu udaju podigne beli most. „Neka to bude na mestu gde smo se sastajali, i gde nas je smrt zatekla. Neka govori o našoj ljubavi“, navodno je rekla Ajša.

Ali legende su podložne društvenim zbivanjima te je nastojanje da se priča o tragičnoj ljubavi potkrepi izrodila neke neutemeljene priče koje se uzimaju za činjenice.Izrazita je zabluda koja se provlači po mnogim tekstovima o Belom mostu u kojima se zapis na tabli prevodi kao „ Proklet neka je onaj koji rastavi ono što ljubav sastavi“ .

Prošaran obiljem priča i dan – danas ostavlja jedinstveni utisak na sve posetioce, a za njegove legende posebno su zainteresovani stranci.

Ipak, kako to u Vranju biva, ono što pripada istoriji, vrlo brzo svoju namenu nađe i u sadašnjosti.

Ne poštujući ni malo specifičnost spomenika, njegovu ogromnu nematerijalnu vrednost i istorijsku bitnost koja prevazilazi sam grad, Vranjanci su svoj nemar otvoreno pokazivali time što su svakojakim motornim vozilima gazili ovo znamenje. Kako most nije ispunjavao tehničke karakteristike savremenog objekta, usled opterećenja i dejstva vibracija, njegovo urušavanje pretilo je da postane stvarnost. Zaštitni stubovi na mostu, koji su bili postavljeni sa obe njegove strane kao potpora, nakon samo nekoliko dana bili su isečeni i savijeni kako bi vozila mogla da prolaze.

Znali su tada i ti koji se tuda kreću vozilima da čine sramno delo, ali su ipak pod plaštom sramote most prelazili noću. Građani, mahom oni koji stanuju u blizini mosta predlagali su tada podizanje još jednog, novog mosta koji će odgovoriti savremenim potrebama, ali njihov glas nije imao odjeka.

Radovi na očuvanju Belog mosta pamte neke bizarne poduhvate. Tako su čelni ljudi jednog javnog preduzeća zaduženog za izgradnju grada  odlučili da problem oronulosti mosta reše njegovim asfaltiranjem(!). Još je tragičnije to što su u svom naumu dobili podršku tadašnje lokalne vlasti.

Taknuto – maknuto, kaže narod. Kada su uvideli, tačnije, kada im je ukazano na počinjenu glupost, ti isti ljudi angažovali su građevinsku mehanizaciju i propratne alate kako bi taj isti sloj asfalta bio maknut.

Most je na svu sreću sve to stojećki izdržao.

Svedok istorije, svedočio je nemaru, gluposti, bezobrazluku onih koji ga nisu poštovali. Večita inspiracija slikara, služio je i kao veza jedne strane reke sa drugom. Spajao je i razdvajao, mirio, služio, nadanhjivao, kazivao…

Iako je država Srbija uvidela njegov značaj i sa tom svrhom odobrila izvesna novčana sredstva u cilju rekonstrukcije objekta, novi život koji je podaren najpoznatijem vranjskom mostu, njegovi sugrađani nisu znali da cene.

Sramna je činjenica da je belina i čistota kojom most zrači jednostavno išarana crnim sprejem. Po onome što se da naslutiti sa tih žvrljotina izvesno je da se neka zaljubljena glava ovim činom pokušala dodvoriti suprotnoj polovini.

Posmatrajući to kao Vranjanac ne znam da li više osećam bes ili bol što je neko od sugrađana trajno unakazio svedočanstvo jednog doba, jedne ljubavi.

Da ne zalazim u to kako je uspeo da čitav most išara totalno neopaženo i nesmetano, više mi smeta to što nije imao obzira ni prema tabli sa gore pomenutim zapisom koju vandalstvo takođe nije zaobišlo.

Tužna sudbina Ajše oslikana na njenoj zaostavštini na najgori mogući način, prilično je dočarana u večernjim satima.

Kandelabri koji su postavljeni sa obe strane mosta, ne bi li dekorativnim momentom sprečili prolazak vozila, utihnu svaki put sa mrakom, stoje pored, polupane, nakrivljene bez imalo svetla, baš kao Ajša na prozoru kule. Prošarani most na mesečini čini se kao da krvari sa kuršumom u grudima, baš kao Ajša.