Не пијем, не пушим, везујем појас, пролазим на зелено и као пешак, проводим сваки слободан тренутак са онима које волим, чувам их,  реагујем на неправде и према непознатима, читао сам још пре школе, никада први нисам ударио, помагао свима покрај мене…  али ни то није довољно да заустави бујицу осећања која носи све пред собом. Носи крхке везе доброте, носи оно што ме чини човеком, носи у непознатом правцу.

Са завареним мислима, као и пред крај свакe године – да ће бити боље – стајем испред огледала. Видим се. Страшан суд. Најстрашнији. Када останем сам са собом, ништа не може више да погоди, никакви окови ни тамнице, до кривице која ме јури и прогања за сва зла која сам нанео у прошлости. Очи не знају да крију. Све је на изволте.

Са четрдесет година, човек није на крају живота, али није ни на његовом почетку. Па, иако нисам преживео сву срећу и недаће – биће свега још, само да је здравља – оно што је прошло, с’ годинама, много лакше излази на видело. Изађе и плута по површини, ко најгори отпад, трује, покривајући сав сјај скупљан тешком муком.

Било је у реду док ме је породица контролисала, правила смернице и исцртавала границе. Било је у реду све док се нисам отрг’о, раније сишао са траке. Недовршен производ, врхунског квалитета. Са ставом, без страха, ал’ и без одговорности, интелигентан, духовит и гладан живота.

Можда бих прошао много безболније, да нисам одрастао у деведесетим. Годинама које су појеле сав културни потенцијал, појеле сво достојанство, терајући људе да енергију усмере ка борби за парче хлеба, за голи живот, не дајући им ни дашак ветра да испоље било какво стваралаштво.

Можда бих прошао још боље, да ме после двехиљадите нису жедног превели преко воде, нису натерали да напљујем своје за туђ рачун, нису натерали да порушим мостове које су наши преци годинама зидали; постајући грађанин „света“ зарад гажења преко јунака што животе дадоше за слободу нашу.

Можда, не знам, али једно је сигурно, кожа ми због тога није тесна. Моји су греси већи од дечачке занесености, већи од лажних идеологија.

Писати о ономе што ме тишти – младима ће изгледати као хвалисање, вероватно као нешто што би требали пробати, па бих из тог разлога поганштију оставио закопану, да ме гуши.

Стално попујем, глумим пред децом, држим им лекције – одрасле је већ теже преварити, али, солим памет и њима. Ваљда због тога што ми не узвраћају, имам осећај да сам велики, морална громада.

Деца се увеселе играчкама, слаткишима, брендираном одећом, путовањима, жени би поред нових цiпела и лепе речи добро дошле. Користим то колико могу.

Знам да насмејем, знам да усрећим али више од тога знам и да расплачем, растужим, знам да потиштим. А, када сузу дозовем, ону искрену, чисту, што заболи, и остане, трајно, ко опиљак у души – не д’о Бог да се откачи.

Коначно, још једној лажи ближи се крај. Последњи дан у години.

Склањам се од огледала, с мишљу да ћу наjјефтиније проћи ако некоме за поноћ купим поклон, а најскупље – Савет. Не ваља ни једно ни друго. Свак’ има право на свој суд.

Једно је сигурно, сванути мора.

Драги Лесковчани, Срећна Нова и Божићни празници, живи били и ви и ваши најмилији.