Naplatom parkiranja vozila u Leskovcu se nažalost nije uveo red u ovu problematičnu i često iritirajuću aktivnost, jer je očigledno da u gradu većinu čine necivilizovani, nekulturni, bezobrazni i iznad svega drski, vozači koji mnogima gotovo svakodnevno zagorčavaju život.

Nazvaću ih i uzurpatorima tuđeg prostora, vremena, a naravno i živaca, a ono što je najgore, ugrožavaju živote svojih sugrađana.

U više navrata smo samo u poslednja dva meseca pisali o nepropasno parkiranim automobilima koji zauzimaju cele trotoare, parkiraju se preko staze za slepe, a majke sa malom decom u kolicima su prinuđene da se kreću po samom kolovozu.

Svetoilijska je, ma koliko urednica tvrdila da preterujem i da sam isuviše subjektivan jer živim u toj uliuci, DRASTIČAN PRIMER BEZOBRAZLUKA.

Ne samo što možeš kao pešak da pogineš od ludaka koji ne usporavaju tokom vožnje, pogotovo od kada je „nalickan“ novi asfalt, nego bukvalno moraš da se snalaziš poput Super Marija da stigneš do Pošte.

Ako nisu automobili, onda su cvećari, uvek bez dozvole da uzurpiraju trotoar celom širinom, subotom pijačni prodavci, a svakodnevno kamioni i šleperi parkirani ispred Oriona ili prodavnice stočne hrane. A famozne subote, priruži  im se i kolona automobila iz okolnih sela. Pa mora da se snabde stoka.

Što se parkiranja tiče, slična situacija je i u drugim frekventnijim gradskim ulicama jer se u Leskovcu godinama unazad vodi borba za parkiranje i to upravo tamo gde nisu išpartana parking mesta, gde može da se prođe na „mufte“ i da se ne plati parking.

Automobil je bitniji od čoveka koji živi na Hisaru, u Dubočici, u strogom centru grada… Maltene svuda!

Krenuo pre neki dan na posao i sretnem školsku drugaricu, gura dete u kolicima i čim me je videla ustremila se kao kobac na mene:

„Je li bre, školski, što ne pišeš da sa detetom od parkiranih automobila bukvalno ne mogu da dođem do Dečjeg dispanzera. A i kad uđeš unutra na stazi za invalide i kolica redovno stoji neki parkirani automobil. Ne može da se uđe u zgradu“, ona će meni, kao da ne znam.

„Ne čitaš redovno, pisali smo par puta“, kažem joj i nastavljam još pola sata da slušam opravdanu žalopojku jedne mlade majke.

Od nje saznajem da su leskovačke mame napravile grupu na Fejsbuku u kojoj su targetovale „ulice za izbegavanje“ iz ovog razloga. Sve one pomenute u tekstu, o kojima smo već pisali…

I nikom ništa!

Ja nisam mlada majka, ali razumem, prevashodno kao pešak, njihovu nemoć u pogledu rešavanja navedenog problema.

Ukoliko se obratite saobraćajnoj policiji, to će rezultirati reakcijom kao da im „vadite zdrav zub“, jer sam inače više puta bio očevidac da prođu pored tako parkiranih vozila i uopšte ne reaguju.  Ingerencije komunalne policije takođe nisu velike, a za dolazak „pauka“ treba vremena. Najčešće bezobzirni vozači posle izvesnog vremena napuste mesto prekršaja, a vi ostanete nemoćni, poniženi, ljuti.

I nikom ništa.