Dvadeseti je april, leto gospodnje 2020, drugi dan Uskrsa. Pomalo oblačno i prohladno, kiša samo što ne počne da pada, a sivi oblaci prekrivaju nebo. Na snazi je zabrana kretanja, policijski čas zbog epidemije virusa korona. Malo Vlasotince je tiho, grad je pust, a kej na Vlasini tako usamljen, miran i sablasno prazan. Jedino tu tišinu narušava voda Vlasine, čiji talasi prate sve nedaće, brige, radosti i veselja Vlasotinčana. Verujem da je tako, ta voda je uvek u njihovim ušima, čak i kada ne mogu da sede na keju, šetaju ili sa svojom decom borave na igralištima.

Dvadeseti april je još iz jednog razloga važan datum. Danas bi jedan sasvim običan profesor koji je predavao celom Vlasotincu napunio šezdeset sedam godina. Danas bi ovaj obični profesor možda sedeo pored Vlasine, negde u Maričkinom, i slikao, uživajući u svojim penzionerskim danima. Pored njega bi verovatno bio njegov bicikl, poklon od kolektiva vlasotinačke gimnazije za odlazak u penziju. Smeškao bi se zadovoljno posmatrajući male talase reke, ili bi zadirkivao svoje bivše učenike koji bi slučajno prošli pored njega stazom.

Danas je dan kada nema ni profesora Puše, ni njegovih đaka da prolaze stazom. Ipak, đaci će opet moći da šetaju, vratiće se na kej kao što su nekada bežali sa časova, a onda se opet narednog dana vraćali, kao da ništa nije bilo, pokušavajući da na neki način opravdaju svoje izostanke. Ipak, izostanak profesora Puše niko nije mogao da opravda. Jedino čemu će se njegovo Vlasotince vraćati je sećanje na njega koje će dolaziti svaki put kad se vidi njegov rad, njegove slike ili skulpture. Sećanje na ovog profesora svako će povezati i sa svojim školskim danima, gimnazijskim naročito, ali i onim osnovnoškolskim.

***

Zvono za peti čas je zvonilo, veliki odmor je završen i svi učenici jure ka svojim učionicama. Osmaci na kraju hodnika već osećaju da su veliki, dovoljno veliki za svet zvani srednja škola. Ovo je njihov poslednji čas iz likovne kulture. Oni sa svim peticama uredno sede u svojim klupama, nameštajući tempere, četkice i blok br. 5. Oni odvažniji šetaju po učionici, zadirkuju ove prve da su štreberi, a oni najhrabriji čekaju ispred vrata učionice.

Ide Puša!

Svi su brzo uleteli u učionicu i seli na svoja mesta. U učionici je zavladao tajac. Čula se samo pesma slavuja kroz otvoreni prozor, šuštanje vrbe iz školskog parka i zujanje pčela koje su uveliko skupljale med sa ruža. Iz daljine su se čuli domar i čistačica kako se raspravljaju o večitom majskom problemu – zašto trava nije pokošena. Čistačica je uporno tvrdila da je već previše porasla i da će, ne daj bože, izmileti neka zmijurina, koja će ujesti neko dete, a domar je tišim tonom odgovarao da je trava sasvim u redu i da nikakva zmija neće nikog ujesti. Koliko god se trudio da umiri svoju koleginicu, nije mu polazilo za rukom, njen glas je bio sve viši, a razlozi za košenje trave sve jači i ubedljiviji.

Vrata učionice su se otvorila i unutra je ušao profesor. Njegova seda kosa, s takvom kosom su ga gotovo svi njegovi učenici pamtili, presijavala se na suncu koje je ulazilo kroz prozor. Ispod miške je nosio dnevnik i svoju crnu svesku, mnogima ne baš omiljenu, a na sebi je imao svoju svetlosivu vetrovku – odevni komad koji je nosio i po najvećoj zimi i po najvećoj vrućini. Učenici su govorili da ga verovatno zimi greje, a leti rashlađuje. Sada je nosio i crvenu majicu, blede farmerice i crne cipele. Seo je na svoje mesto za katedrom, udahnuo i pogledao kroz prozor. Svi đaci su ćutali ili se tiho došaptavali. Posle par minuta javio se mali Petar iz poslednje klupe, veseli dečak, živahan, sa dvojkama i trojkama u dnevniku, ali veoma talentovan za crtanje.

Nastavniče, će radimo li mi nešto danas?[1]

Puša se trže naglo, kao da ga je ovaj probudio iz dubokog sna. Sav se bio zaneo negde daleko, a njegov blag pogled koji je lebdeo kao oni mali oblaci u kasno proleće preleteo je kroz učionicu.

Hoćemo, Pero, će radimo. Danas će si popričamo malo, će zaključimo ove naše ocene pa će si idemo. Vi imate zadatak da se spremite za tu vašu malu maturu, a ja pa imam zadatak da si izaberem odelo za vaše matursko veče.

Učenici se nasmejaše na ovu povlasticu koju njihov nastavnik ima dok oni budu razmišljali o zadacima iz matematike, o tome kako se piše ovo, a kako ono, ko je napisao Orlovi rano lete, premda su i oni svi našli već odavno svoje odevne kombinacije.

Dobro, da vidimo šta kaže dnevnik. Ej, ej! tišina tamo, nema da mi galamite.

Tihi žamor koji se čuo iz sredine je naglo utihnuo. Sve je bilo koncentrisano na otvaranje dnevnika i prozivku učenika. Jedan po jedan svi su ustajali, oni koji nisu donosili svoje radove i nisu zabeleženi u crnu svesku prilazili su katedri, otvarali svoj blok i pokazivali svoja mala umetnička dela. Nastavnik je komentarisao, davao naredbe da pokažu svoje radove svojim drugovima, ocenjivao i unosio konačne ocene u dnevnik. Mali Petar je bio poslednji, a njegovi radovi su završili u Pušinoj crnoj svesci, a 20. aprila 2018. će se naći u delu za učeničke radove na Pušinoj petoj samostalnoj izložbi.

E, Pero, Pero, ti izgleda da si odličan samo za fizičko, muzičko i likovno. Brojevi, godine i pesme ti idu samo dobro.

Pa, nastavniče, svaki genije je imao neku manu. Ne mogu ni ja da budem najbolji za sve.

Učionicu je sa svih strana ispunio smeh učenika dok je Pera skakutao do svog mesta ostavši samo sa praznim koricama bloka.

Dobro, deco, i to smo završili. Ovo je naš poslednji čas ovde. Mada, ako upišete gimnaziju, možda ćemo i tu da se družimo. A tad neću da budem ovako dobar prema vas. Dosta je bilo davanje petice na sve strane. Tad ćete da budete veliki ljudi i mora da se zna neki red. Što je bilo, bilo je. Možda će se vidimo i po grad, nemojte slučajno da mi se niste javili, sve vas pamtim i poznajem. Eee, nisam ni ja od juče! Ako prođem pešice, svakog ću prepoznam, jedino ako sam na biciklu pa da ne obratim pažnju na nekog… Sad će da zvoni još malo. Dobro onda. Želim vam svima sreću da dobro uradite te testove i upišete ono što želite, da uspešno završite školu, a još više vam želim da nikad ne zaboravite da budete dobri ljudi. Ja nešto nisam baš za neki veliki govori, a i nema za šta da se opraštamo. Za dva dana će se vidimo na tu vašu zabavu, pa od jesen opet u školske klupe s neki, a preko leto na Vlasinu.

U tom trenutku oglasi se zvono za kraj časa, svi učenici ustadoše da pozdrave svog nastavnika, rekoše doviđenja jedni drugima i nastavnik izađe. Iz školskog dvorišta čula se kosilica, a kroz prozor je ulazio miris sveže pokošene trave. Osmacima je ostao još jedan čas, njihov poslednji u osnovnoj školi, a nastavnik Puša je za danas završio. Ostavio je dnevnik u zbornicu, prozborio par reči sa starim geografičarem i istoričarem, koji se pripremao za svoj poslednji čas kod osmaka, a onda je izašao iz školske zgrade. Pored kuhinje, nedaleko od ulaznih vrata škole, bila je naslonjena bicikla. Stara, sa zvonom koje nije zvonilo, nezaključana, jer ko bi dirao tu biciklu. Svi učenici su znali da je to Pušina bicikla, njegov verni prijatelj, s njim na putu i po najvećoj vrućini, po pljusku, pa, bogami, i po snegu. Podigao je ruku domaru u znak pozdrava i pošao kući, gurajući svoj bicikl uzbrdo pored školskog dvorišta. Retko kad je pristajao da ga neko poveze, uvek je govorio da ne može zbog bicikla, da sutra ujutru ne bi imao čime da dođe. A, u stvari, činilo se da ovaj dobroćudni profesor nije želeo da izneveri svoj bicikl zamenivši ga nekim udobnijim i bržim prevoznim sredstvom.

Leto u Vlasotincu je prolazilo kao i svake druge godine. Svi žitelji ovog gradića vrele dane provodili su na gradskoj plaži, odmarajući u hladovini ili se kupajući u Vlasini. Nekadašnji osmaci sada su opet postali prvaci, ali u srednjoj školi. Zadirkivanje na tu temu padalo im je naročito teško, jer zašto moraju opet da budu prvaci i zašto ovi ljudi hoće da im namerno kvare lep provod na plaži. Malo‑malo pa je kejom laganim korakom prolazio i Puša, gurajući bicikl i zastajkujući da prozbori koju sa svojim poznanicima ili zagledajući svoje bivše, sadašnje i buduće učenike. Svi su mu se javljali i svi ga sa velikim osmehom pozdravljali. A on bi prošao kroz tu gužvu, otišao u Maričkino ili gore uzvodno na Pukli kamen gde ribari pecaju. Ćutali bi zajedno, svi nešto pecajući. Ribari ribu, a Puša trenutke iz života Vlasotinca i Vlasine. Svaki njegov pejzaž prikazivao je jedan naizgled običan trenutak, a ipak tako večan. Bio je zaista majstor pejzaža, akvarela, ulja na platnu, a njegova kičica znala je da ode i u nadrealizam i fovizam.

Dan za danom, došao je i septembar. Učenici su napunili školske klupe, a kej na Vlasini postao je drugačiji. Više nije bilo ljudi tokom celog dana, gradska plaža je bila prazna, a ispod krošnji drveća niko se nije odmarao. Lišće je polako počelo da žuti i jedan po jedan list opada, nečujno i polako. Na nebu su se smenjivala jata ptica, koja su grabila put juga i toplijih krajeva. Jedino su još pecaroši bdeli nad vodom Vlasine, očekujući da naiđe jedan bicikl. To se i dešavalo. Ali pre toga moralo se otići do škole.

Opet zvono za peti čas, ovoga puta prvi peti čas prvog dana prvog razreda u novoj školi. Većina učenika je sedela na svojim mestima, još uvek se upoznajući međusobno. Nekolicina njih stajala je na vratima.

Ide Puša!

Svi su brzo zauzeli svoja mesta, s neizvesnošću očekujući profesora. Oni koji su ga poznavali od ranije razmišljali su da li će zaista bili sada to neki drugi, strogi Puša i da li su mu se javili uvek kada su ga videli, a oni koji nisu znali za njega dosad razmišljali su kakav je to čovek, da li će im tražiti previše i da li će ih svakog časa ispitivati. Sa sedom kosom, košuljom i svetlosivom vetrovkom, noseći dnevnik i crnu svesku ispod miške, profesor je ušao u učionicu i svima poželeo dobar dan. U vazduhu se osećala vrućina koja je govorila da leto nije baš još uvek skroz prošlo i da će učenici moći večeras da prošetaju kejom.

Profesor reče da se zove Puša i da će im predavati likovnu umetnost. Objasnio im je svoj način rada, a onda zastao. U poslednjoj klupi video je jedno poznato lice.

Pero, ti li dođe u gimnaziju?

Jesam, profesore! Možda sam ja samo dobar za brojevi i pesmice, al’ sam genije za likovno i muzičko. Moje mesto si je ovde kod Vas.

Dobro, Pero, dobro, pametno. A i javljao si mi se uvek kad si me video letos. Opametio si se izgleda.

Jesam, profesore.

Čas se nastavio pričom o slikanju pećinskih ljudi i o tome šta su oni i kako su slikali. Svima je bilo interesantno da čuju nešto o tome, a mnogi su i sami dodali nešto i odgovarali na pitanja profesora Puše. Kada je zvonilo za kraj časa, profesor je uzeo dnevnik i crnu svesku i napustio učionicu. Ispred vrata Gimnazije čekao ga je bicikl, spreman da produže do obale Vlasine.

***

Stigosmo do samog kraja,

sve bežeći od početka,

Ko što beše jun od maja,

Kao subota od petka.

Ovim stihovima je profesor Puša započeo govor na svojoj poslednjoj izložbi 20. aprila 2018. Tada je napunio šezdeset pet godina i otišao u penziju. Galeriju Kulturnog centra Vlasotince krasila su njegova dela. Pejzaži sa motivima Vlasine, gradskog mlina, Vlasinskog jezera, ljudske siluete, nadrealistička Opsesija bili su samo deo radova ovog umetnika. I ovog puta nosio je svoju vetrovku, pomenuo radove svojih učenika, tu je i par Perinih radova, a ispred je, kao neki verni pas, čekao bicikl. Ovoga puta nov, sa ispravnim zvonom – poklon od njegovih kolega.