Vlada Savanović (39) iz Leskovca, koji sada živi u selu Bogojevce, od malih nogu uplovio je u sportske vode baveći se atletikom, i tako upoznao čari zdravog sveta i to sasvim slučajno kada je njegov trener navratio u rodnu Vladinu kuću. Već sutrdan je bio na prvom treningu, ali niko slutio nije da će taj mališan za nekoliko godina braniti boje Srbije na Olimpijadi.

Oko Vladinog vrata zasijale su mnogobrojne medalje sa uličnih trka, četrdesetak na godišnjem nivou, a posle 17 godina starosti usledili su ozbiljniji treninzi, ali i ambiciozniji ciljevi. Sa 15 godina ušao je u reprezentaciju, kada je debitovao u Vlasotincu za Ex-Jugoslaviju na prvenstvu Balkana za starije juniore, ali put ka Olimpijadi ipak nije bio lak. Bilo je, priča za Jugmediu, mnogo znoja i ulaganja.

Vlada je bio čak četiri puta biran za najboljeg sportistu grada na Veternici.

ATLETIKA

„Od 2008. godine sam pokušavao da se plasiram aktivno na Olimpijske igre u Pekingu i tada sam ispustio za 1.24 minuta normu na 20 kilometara, pa sam se jako dugo borio sa porodičnim uslovima, i tada sam bez ulaganja i pomoći radio, i to jako uporno, i verovao u sebe. U Londonu 2012. sam imao B normu ali slabiju, pa sam onda tek u Riu de Žaneiru 2016. godine ispunio tu normu – 7 minuta ispod A norme“, objašnjava.

Iako tako ambiciozan u sportu, poučen životnim iskustvima, Vlada je završio studije na Fakultetu sporta i fizičke aktivnosti u Nišu, i ostao na projektu doktorata, ali kako kaže, razočarao se jer je video da na fakultetu „nije sportska priča“ i povukao se. Međutim, on ne radi u svojoj struci već se zaposlio u Službi inžinjering u fabrici Aptiv. Ipak, ostala je velika neostvarena želja da radi ono za šta se školovao i dobijao pregršet nagrada..

Vlada je, inače, otac sedmogodišnje dečaka Lazara, koji pokazuje za sada afinitete da ide očevim stopama.

„Ukoliko Lazar zavoli sport i ako bude imao želju, naravno radićemo na tome“, ističe.

Iako je rođen u Leskovcu, Vlada Savanović nedavno je odlučio da se preseli u Bogojevce gde je i svaki vikend i letnji raspust provodio kod babe i dede, a na pitanje zašto je baš otišao tamo dobili smo zanimljiv odgovor.

„Ovde sam sve raspuste proveo, bukvalno, i svake nedelje sam bio tu. Znam i ljude u selu. Ovde sam imao najbolje treninge i uvek sam napredovao na ovom čistom vazduhu. U Bogojevcu je jako lepa priroda i okolina za biciklizam i hodanje, maraton srednje i duge pruge, imamo asfaltne puteve koji su bitni za trkače i valovite staze. Više volim seoske sredine nego grad. Ovde imam mir i mislim da će budućnost lepšeg života biti pre na selu nego u gradu. Mnogo je bliža veza sa prirodom negoli na gradskom betonu. Sada su sve toplija leta, a šteta je da čovek boravi van prirode“, priča i pri tom pominje obližnje Jašunjske manastire.

Fascinira ga mentalitet Bogojevčana, okrenutih radu, i sredina u kojoj se ne prašta neuspeh.

“Jednostavno ljudi su ambiciozni, znaju da se radom može dosta toga nadomesti i taj manjak talenta i svega inače. Da nisam odrastao na selu mislim da ne bih imao tu neku želju da grizem ka rezultatima“.

MEDALJE

Vlada skromno priča da je bio u sastavnom delu reprezentaciji sa Ivanom Španović, kao i da se divio svim tim uspešnim ljudima koji su dostigli svoje ciljeve, ali da su svi oni imali mnogo ozbiljnije uslove od njega.

„Do odlaska u beogradski Partizan ja nisam znao šta je stipendija, iz Leskovca sam, mogu da kažem na neki način bio oteran iz AK „Dubočice“ kao suvišan nakon 17 godina članstva, a imao sam na toj izbornoj skupštini i legalne glasove da na neki način preuzmem funkcionisanje kluba, kao i da dovedem sponzore i ljude da se to podigne na viši nivo. Međutim, to tada nije krenulo i ja sam otišao, na sreću, u bolju sredinu“.

Nakon sedam godina na skoro sličan način Vlada je napustio i beogradski Partizan, gde je bio izvršni sekretar, i vratio se u Leskovac, odnosno u Bogojevce i zaposlio su u Aptivu gde je krenuo od nule.

Jugmedia je prošle nedelje pisala upravo o ovom udaljeno oko 5 i po kilometara od Leskovca. Tu smo sasvim slučajno upoznali ovog  čoveka sa zanimljivom biografijom, a on se u razgovoru prisećao kako je izgledalo selo ranije.

Korzo u selu nije bila davna prošlost. Po Vladinim rečima ljudi su u Bogojevcu šetali do 2000-tih godina.

„Ljudi su šetali na takozvanom korzou. Selo je bilo puno. Bogojevce ima fantastičan položaj jer predstavlja sliv sela, mogo sela gravitiraju ka Bogojevcu i vole ljudi da dođu, da svrate i budu viđeni, da razmenimo po koju reč i popijemo piće”.

KORZO

Vlada se priseća kao je izgladalo korzo, koje u Leskovcu nestalo mnogo pre toga, i ispričao da je baš njegov dobar prijatelj iz sela tu upoznao svoju ženu i da su i dan-danas u srećnom braku.

“Ljudi iz susednih sela su stalno dolazili i tu šetali. Jednostavno u toj šetnji komunikacija je bolja, drugačija, a da li bi danas zaživelo, ne znam, promenilo se dosta toga u društvu, ljudi trče za taj dinar. Tada, nekako je bilo manje para u opticaju i nisi imao za šta da trčiš, i onda su ljudi jednostavno imali život, a sada… Ranije se radilo da bi živeli, a danas živimo da bi radili, tako mi se čini počev od mene pa tako i svi, verujem”.

Njegovi planovi okrenuti su ka Bogojevcu. Sanja da se u centru sela, čiji izgled nije baš privlačan, naprvi neka vrsta cvetnog trga, sa visećim cvećem iznad.

“Jednostavno bih voleo da se tako nešto napravi, mesto na kome bi se privlačili ljudi, da to bude nešto što bi primećivali i da prosto šetaju, a da pored zaživi neki klub noću i nešto što bi zaista radilo. Mislim da postoji potencijal za tako nešto. Ljudi su znali ranije da vrte taj krug oko centra sela čak i po dva sata, da se druže, smeju i šetaju. To su bili pogledi preko ramena, sada je sve nekako manje više statično, sada koliko sam primetio tako ljudi šetaju i u Leskovcu”.

Bogojevce je živo selo i iz njega nema uočljivog iseljavanja. Puno je dece, ai i ljudi bez stalnih mesečnih primanja, pa naš sagovornik smatra da bi dobro došla manufaktura za 20-30 meštana, koji bi se bavili preradom poljoprivrednih proizvoda.

“Samo kada bi država bila voljna da pomogne, ili da je osnuje neka hladnjačar, kao što na primer ima selo Pečenjevce”.

ATLETSKI KLUB

Ideja da se osnuje jedan atletski klub u Bogojevcu potekla je iz perioda poznanstva sa bliskim prijetaljem Sergejem Čurjumovim, koji je boravio više puta sa Vladom u Leskovcu i bio glavni trener Jelene Išibajeve, Maroka, Sirije i Libije u bacačkim disciplinama. Sergej se bavio orijentalnom i sportskom medicinom, kao i akupunkturom.

“Sergej je trebao da dođe u Bogojevce da uloži nemalu svotu novca u jedan centar za korektinu gimnastiku i fizičku pripremu sportista, gde bi to bilo kod mene na spratu u kući, gde sam ja bio spreman da mu ustupim gornji sprat kuće. Međutim on je iznenada preminuo dan pre polaska za Beograd. Imao je čekiranu kartu i preminuo je i od tog plana nije bilo ništa”, priča sa tugom u glasu.

Vlada je odlučio da u njegovu čast osnuje klub koji bi se zvao “Savan atletiks-Sergej Čurjumov“. A gle čuda, za tu ideju su čuli Rusi iz Sibira, tačnije grad Kemirov, gde su uspostavili kontakte i izrazili želju da budu članovi kluba.

NIKITA

“Nikita Masijorski je bio na mini pripremama u Bogojevcu. On je inače bio pobednik trke zrenjaninskog polumaratona ovog proleća i već je trčao pod imenom kluba iako još uvek nismo zvanično članovi atletskog saveza Srbije”.

Iako u Bogojevcu nema mnogo zainteresovane dece za atletiku, ovaj olimpijac i reprezentativac iz rodnog Leskovca ne odustaje i uporno propagira svoju ideju. Završavamo razgovor verujući da će uspeti, kao što nas je uverio da je ideja o cvetnom trgu u centru sela sjajna ideja, a da li će sportista, službenik i zaljubljenik uspeti da ljude zadubljene u svoje njive i brige ubedi da ulepšaju i obogoate selo njegovih predaka, ostaje da se vidi.