Hrlitelji preko Gazele, koji svakodnevno prave zastoje i za koje se misli da idu negde zato što imaju nekog posla, danas su posebno ustreptali. Značajno ih je više nego obično, zastoji su značajno zastojniji.  Pa da, Rio Tinto i anticipacija njegovog smrada, svest o svojoj svesti, svest o svojoj ljudskosti i dostojanstvu, o potrebi čuvanja i očuvanja svojih iskonskih prostora, svojih voda i svog vazduha… Tako je! Hrlitelji hrle da čuvaju svoju ljudskost! Blokiraće Gazelu, sigurno!

Zaista su blokirali Gazelu, ali nekako tupavo. Više usporavajući saobraćaj nego ga blokirajući. I, umesto da stanu odlaze nekud. Cure silne snage ugroženog dostojanstva. Blokada je propusna, kao bušna guma, nema mogućnosti podizanja pritiska. Zapravo, nema tu nikakvog dostojanstva. To je samo polublokada samih sebe, koja i nije neki problem kada imaš vremena na pretek, i imaš „uzvišeni“ cilj kojem hrliš – tržni centar.

Ja sam u koloni automobila pred Autokomandom, sa prijateljem.

„Black Friday“, kaže mi prijatelj, na dobrom srpskom, bez engleskog akcenta.

„Šta kažeš?“ – pitam ja.

„Ova gužva, to ti je zbog blek frajdeja“, odgovara on.

Tu mu se iz nekog razloga omakao engleski akcenat, te ja iza tih uzvišenih reči uspevam da nazrem „crni petak“. Jeste, petak je, ali nije trinaesti već dvadeset i šesti. Da nije to neki dupli crni petak? To bi možda objasnilo duplu gužvu, mada, kada razmislim – čemu gužva za crni petak? Pa čak i da je dupli.

Poznajući sebe i svoju poslovičnu neobaveštenost ne usuđujem se da molim prijatelja da mi objasni.

„Aaaa…“ – prozborim samo, kao znak da mi je sve jasno.

Gledam iz automobila kataklizmični pejzaž Autokomande. Podignem pogled da bih nekako izbegao teskobu, i vidim veliku tablu na kojoj piše kako se planira izgradnja „baby“ parka. Poznata srpska reč napisana na dobrom engleskom. Odmah sam je razumeo. Ko zna šta li tek iza toga stoji? Naravno, prijatelja ništa ne pitam, iako znam da on sve zna.
U tom trenutku mi zvoni telefon, zove me prijatelj iz Amerike. Srbin inače, živi na engleskom govornom području, tako da se dobro snalazi.

Tek se probudio, stalo mu je da me čuje jer kasnije u toku dana možda neće imati vremena.

„Zovem te da mi čestitaš Ćurkovdan“, kaže on.

„Aaaa… pa čestitam!“ – kažem ja spremno.

„Ćurkovdan?“ – prozborim kao za sebe, a moj sveznajući prijatelj to čuje i spremno mi objašnjava: „Tanksgiving day – Dan zahvalnosti! Za taj dan peku se ćurke.“

„Nismo se čuli ni za Noć veštica“, nastavlja preko telefona moj američki prijatelj sa srpskim akcentom. Telefon odjekuje, a moj prijatelj u automobilu mi prevodi: „Halloween!“ Pogledam ga sa izrazom iskrene zahvalnosti.

„Ne znam kako nam je to promaklo“, trudim se da se izvučem iz neprijatne situacije. Objašnjavam mu, pomalo mucajući, kako je cela Srbija Noć veštica dostojno proslavila, kako sam ja tog dana mislio na njega, ali ne zato što je to Noć veštica nego zato što je to veliki praznik, i baš kada sam nameravao da ga pozovem video sam da mi je telefon ispražnjen… Na ovom mestu shvatio sam da sam se zbunio. U laži su kratke noge! – kako kažu naši prijatelji Amerikanci, sa svojim postojanim srpskim akcentom, sve pisano Vukovim pismom.

Zato sam se prebacio na aktuelne teme:

„Ovde upravo proslavljamo Black Friday – to ti je Crni petak, i to duplo, molim te, ne možeš ni da zamisliš kako nam je. Siguran sam da beskrajno patiš što nisi sa nama, tako ti i treba. Voleo bih i ja da sam tamo sa tobom i da zajedno proslavljamo Ćurkovdan, ali, veruj mi, meni je ovde kudikamo bolje. Pored naših američkih praznika imamo još i naše srpske praznike, prava divota, jedan sveopšti Ćurkovdan, iz dana u dan!“

Moj prijatelj u automobilu gleda me preko retrovizora, pogledom me opominje da se kolona pokrenula i da sam sada ja taj koji koči saobraćaj, a da zapravo sve ide dobro da bolje ne može biti.

Iz telefona se čulo šmrcanje. To je moj američki prijatelj patio za svojom domovinom.