Pre 30 godina Milica Milenković iz zaseoka Košarsko kod sela Oraovica išla je blatnjavim i izrovanim putem do škole, kao i njen otac, a danas istu teret nosi na nejakim plećima i njen desetogodišni sin.

„Moje dete i u proleće ide u čizmama u školu jer nam je put tako zapušten, a tokom zime je neprohodan, pa iz mahale izlazimo nekim zaobilaznim stazama i bogazama kako bi stigli do prvog asfalta“, jada se ova majka u pismu upućenom Jugmedii.

Milica je mislila da se udajom oprostila od džombastog i blatnjavog puta, ali sudbina joj nije išla na ruku. Razvela se i vratila da živi kod roditelja sa svojim sinčićem. Kaže da su joj roditelji bolesni, te da je njeno dete upućeno samo na nju jer se otac godinama nije javljao.

„Teško mi je kao smaohranoj majci da se izborim za put, mada sam svuda gde sam znala, išla i molila, ali više od toga ne mogu. Svi su obećavali, niko ništa nije učinio“, piše.

Put je i neosvetljen, „za razliku od drugih puteva, koji se redovno ravnaju i pošljunčavaju i nekako se uvek ti posolvi prekinu kada se dođe do naše deonice“.

Mnogo je neasfaltiranih i neuređenih seoskih i mahalskih puteva u leskovačkom kraju i mnoge generacije se rađaju i umiru ne dočekavši asfalt ili pristojan put, ali Milica kaže da ne može da se pomiri sa rupčagama vodom i blatom i u letnjim mesecima.

„Ponekad sanjam asfalt, sanjam kako moje dete trči po glatkom putu bez rupa, sanjam kako hodam cipelema po tom putu“, piše mlada majka.

Ne proziva nikog, ne upire prst ni u jednog nadležnog, samo moli da i „nas bog pogleda“

Milica Ivanović