Da li ste nekada razmišljali o tome šta bi ste sve učinili da vas nije strah?Gledam moje dete koje je u fazi razvoja „nema veze šta je strah“ i razmišljam kako bi taj deo mozga možda trebalo da ostane nerazvijen kod čoveka, jer strah  nikada ništa dobro nije doneo.

Da budem jasna ne govorim o onim iskonskim strahovima tako svojstvenim za ljudski rod, tipa strah od miša, od zubara, od visine i slično, govorim o nekim strahovima koje stičemo kroz društveni život i na kraju počnemo da strahujemo od sopstvenih strahova.

Na primer: Imam prijatelje koji ne smeju da komentarišu i lajkuju postove na društvenim mrežama u kojima se kritikuje vlast. Zaboga, neko će to videti, ostaviti ih bez posla,onda nailazi drugi strah tipa od čega ću posle živeti, a šta ako se razbolim od neke najstrašnije bolesti i tako u krug i u nedogled. Strahovi se nižu iako za njih obično ne postoji valjani razlog.

Poznajem neke koji ne smeju da popiju kafu, sa ljudima koji se ne libe da kažu javno kad im nešto nije po volji, da pohvale i kritikuju.

I onda ne mogu da se zapitam da li je lako živeti u takvom strahu?

Ja sam se užasno bojala pasa, do te mere da kada ih vidim na slici počnem da drhtim i preznojavam se. Vukla sam neku traumu iz detinjstva, ali znate kako je to u Srbiji kod psihijatra idu samo ludi ljudi, a moj problem niko nije ozbiljno shvatao pa ni ja sama. Delila sam muku sa najbližima koji su uslovno rečeno poštovali moj strah. Bila sam ljubomorna na ljude koji se maze sa njima, koji ih hrane i šetaju dok ja jedva čekam da prođu pored mene i izgube mi se iz vidokruga. Moja najbolja drugarica je dobila jednog nestašnog psa koji je obožavao da kidne iz dvorišta i juri automobile. Moj odlazak kod nje je postao noćna mora, morala sam da biram između nje, tačnije našeg druženja i svog straha.Jednog dana dok je ona kuvala kafu blentica koju je ona obožavala je istrčala na ulicu. Iz straha da moja drugarica ne izgubi svog voljenog psa istrčala sam za njim i uzela ga u ruke i unela u kuću. Ne mogu vam opisati zaprepašćen pogled nje i mog muža. Od tog trenutka psi su moje obožavanje. Strah je nestao kao rukom odnešen.

Od tog trenutka se prema svim svojim eventualnim strahovima odnosim isključivo na ovaj način. Zato pomislite šta bi ste sve učinili da vas nije strah i jednostavno učinite, ne postoji drugi način.

Postoje ljudi koji se ne boje, tačnije ne boje se gluposti, žive, rade, misle, vole i sve to krajnje opušteno.Retki su, ali postoje. Ja kada sretnem takve ljude momentalno poželim da ih zadržim u svom životu. Iako bi adekvatan epitet koji bi nekako išao uz njih „neustrašivi“, ja bih pre rekla da su smeli i da uživaju u životu ne bojeći se da ga žive.

I zbog toga manite me gluposti, da se bojite za egzistenciju, da neko vaše mišljenje može ugroziti vašu porodicu, jer iako se desi nemoj da vas mnogo brine, jer iz ljubavi prema sebi „zgrabili ste kuče“ i pobedili strah.

Dragi ljudi, koje je radoznalost dovela na moj blog, ne postoji pametnija misao na ovu temu od one koju je Meša Selimović napisao u „Tvrđavi“, a ja je oskrnavila u naslovu, boj se ovna (ako je strah osnovan), a sve ostalo je borba sa govnima da me izvinite.Na vama je da procenite da li želite da se bavite fekalijama.