Predsednica i članica Resornog odbora Gradskog odbora Srbija Centar u Leskovcu (GrO SRCE) oglasila se danas saopštenjem, gde povodom završetka školske godine tvrdi da su namere za reformu obrazovanja, započete 2017. godine, bile dobre, ali da su beskrajno loše sprovedene.

Saopštenje prenosimo u celosti.

Došli smo do kraja još jedne tegobne školske godine i do još jednog suočavanja sa rezultatima našeg godišnjeg rada, koji se vide što kroz ispitivanja, što kroz kontrolne zadatke, godišnje testove, završne ispite…  Svaka godina nosi poražavajuću činjenicu o kvalitetu naučenog, o disbalansu između uloženog i ostvarenog, i razočaranje, gde smo pogrešili i šta smo mogli bolje.

Postavlja se razumno pitanje, da li nosi i otrežnjenje?

Reforma obrazovanja koja je počela 2017.godine, nudila je i obećavala mnogo kvalitativnih promena. Niko ne sumnja da su namere i ideje bile dobre, ali beskrajno loše sprovedene.  Većina uvedenih novina se kroz ovaj period pokazala neefikasnim, nepotrebnim i u najmanju ruku nekorisnim za postizanje ciljeva obrazovanja. Kada se osvrnemo unazad, iza sebe imamo 7 godina pokušaja da dovedemo školstvo u red. Neuspele, jalove i neproduktivne su to godine, jer, PISA testiranja pokazuju da su nam deca ispod proseka (na 45. mestu od 79 rangiranih zemalja), dok se 2/3 stanovništva Srbije može smatrati funkcionalno nepismenim. Pored nepismenih, ovakvim obrazovanjem „regrutovali“ smo armiju nezadovoljnih ljudi –  dece, roditelja i nastavnika. Ili je red obrnut.

Ne, deca na prvom mestu. Njeno veličanstvo PETICA postaje izvor frustracija svih aktera u obrazovanju.

Nastavnici ih nikad ne mogu dovoljno dati koliko ih deca mogu tražiti a roditelji želeti.

Da li je ocena bila i ostala merilo znanja?! Da li je znanje merilo školovanja?! U Srbiji sigurno nije. Temeljno i predano gradili smo sistem u kome se ne uči za znanje, već za ocenu. Jer, ocena „obezbeđuje“ nove patike, I – fon, motor, zagrljaj roditelja… Što bismo se mučili za znanje koje je devalviralo; pojela ga inflacija u zemlji „ekonomskog tigra“.

I šta nam je tu problem i hoćemo li da ga prepoznamo i rešavamo ili ćemo se po starom dobrom običaju zadovoljiti ispunjavanjem puke forme i reforme, koja ne daje rezultate?! I šta nam je prioritet?! Da li stvarno stavljamo interes dece ispred svega, kako volimo da ističemo, kad god nešto bombastično implementiramo?

Potrebno je izvršiti potpunu i stvarnu promenu nastavnog plana i programa koji je napravljen još u prošlom veku. U medjuvremenu su ljudi počeli da kupuju placeve po Mesecu, ali mi nekako još ne uspevamo da duže kod nekih zadržimo mišljenje kakvog je oblika zemlja (gde opet dolazimo do problema funkcionalnog obrazovanja). Toliko obećavana reforma nastavnog plana, za koju su se nastavnici grčevito držali i polagali nade u nju, uvodjenje očekivanih ishoda tamo gde su nekad bili ciljevi, umesto poboljšanja i olakšanja, doneli su samo glavobolju nastavnicima, deci i roditeljima.

Kako jedan drugak, posle tri kontrolna (u proseku) nedeljno, na kraju godine uopšte može nešto zadržati u glavi; kako da se osamostali i uspe da, tokom godine nabacane činjenice posloži i obradi i da mu bar deo toga ostane, kao neko trajno znanje, kao osnov za nastavak daljeg obrazovanja?! Učitelj je zakonski u obavezi da oceni učenika, formativno i sumativno. Učenik je pod imperativom da ispuni obaveze i dobije ocene; roditelji da im olakšaju i pomognu u tim komplikovanim situacijama.

I, šta dobijamo? Opterećenog učitelja, dete i roditelja. Svi sa svojim mukama. Jer, jedan učenik može većinu tog složenog i obimnog gradiva da nauči samo uz pomoć roditelja, od kojih mnogi „ponove“ celo osnovno obrazovanje (bar do četvrtog razreda), što ne bi bilo loše, da ne moraju tom istom detetu da obezbede i materijalnu egzistenciju. Tako dobijamo nezadovoljnog roditelja koji mora da uči više nego kad je sam bio djak, „jer učitelj ga ništa ne nauči“, a i nezadovoljnog nastavnika, „jer taj roditelj se baš ne bavi svojim detetom, samo „trči“ da zaradi“.

Kako jednom šestaku objasniti ko su bili humanisti i šta je bio cilj reformacije, kad je to tema sa kojim bi se teško uhvatili u koštac i mnogo stariji? Takvih primera ima koliko god hoćete u koju god učionicu i udžbenik da zavirite. Znači, preobimno i uzrastu neprimereno  gradivo. Ali, nije tu kraj! Dolazimo do brojeva, ali ne matematike, već broja časova i dužine trajanja. Iako zakon drugačije kaže, deca neretko imaju 8 časova dnevno,  jer se neko „pametan“ dosetio da bi deca mogla da se duže druže sa nastavnicima (dok su roditelji na poslu), preko SNA (slobodnih nastavnih aktivnosti).

Da li dete trećeg milenijuma nove ere, koje uživa u tekovinama Treće industrijske revolucije, zaista može da sedi, sluša, pamti i reprodukuje pažljivo i skoncentrisano, 45 minuta, ako mu je deo mozga na nekoj DM, aplikaciji ili igrici, već posle 10 minuta?  A mogli bi razgovarati i o dozvoljenom  maksimalnom broju dece u odeljenju, kojih ne bi smelo biti više od 15, jer je prošlo vreme, „nekad nas je bilo 35 u odeljenju“, zbog današnje prirode, pažnje i koncentracije dece (a da se ne lažemo, malo i zbog društveno prihvatljivijih standarda neprihvatljivo nedisciplinovanih učenika i zakonski i društveno utemeljenom liberalnom odnosu prema istom).

Ko je na gubitku? Svi. Ko je na dobitku? Samo neki, kojima odgovara obrazovni sistem koji proizvodi funkcionalno nepismene ljude, nesnalažljive, nesamostalne i izgubljene, buduće poslušne kadrove „zgodne“ za različite vrste radnji i manipulacija; „plastelin“ ljude od koji se svašta može napraviti. Neki , kojima, u jedinom moru koje imamo („moru“ srpskih podela) i ova, ne tako nova, al sve dublja, roditelji i nastavnici, tako ide „na ruku“.

A gde su nam deca?! Nastavnici od brda papira i administracije ne vide decu. Roditelji rastrzani poslom i učenjem sa decom, ne vide decu. A deca?!

Pa tu su, bauljaju izmedju ulice, medija, interneta, igrica i Tik-Toka, loših uzora  i tu i tamo, u pomanjkanju dobrih. Polako nam se gube, ili odlaze na pogrešnu stranu ili oni, koji su i sa ovakvim obrazovanjem, stekli neko znanje i zvanje, i još ih je genetski ili vaspitno- obrazovno, „okrznuo“ neki drugi talas, odlaze u drugu zemlju.

Vape da ih vidimo, primetimo, usmerimo, naučimo, jer , mi smo njihovi roditelji, nastavnici, vaspitači, koji bi trebalo da nose baklju i osvetljavaju im put i pomognu pri izlasku iz lavirinta. I još jedan, ne manje važan dobitnik na „žrtveniku“ našeg obrazovanja su brojne izdavačke kuće koje se „polomiše“ da obezbede deci što kvalitetniji udžbenik, i kojima baš idu „na ruku“ ove česte promene, gde oni promene formu a suština ostane ista. A roditelji to plaćaju i plaćaju…

Ima li leka za naše obolelo obrazovanje? Sigurno, samo neki konzilijum vrhunskih lekara mora da postavi dijagnozu, a mi se suočimo sa njom  i prihvatimo da se leči(mo) . Da uz pomoć stranih stručnjaka koji imaju znjanje, zdravo društvo i obrazovanje, krene operacija i primena terapije u cilju potpunog i što bržeg ozdravljenja. Inače, izdahnuće nam obrazovanje a i mi kao društvo sa njim.

A šta ono beše cilj obrazovanja?!

Bojana Stefanović,
predsednica GrO Leskovac i član RO za obrazovanje