PROFESOR DOKTOR NEBOJŠA IVANOVIĆ

Bolesti zavisnosti kao kompenzacija potiskivanja narcizma

Racionalno je jesti, jer bez hrane ne bismo preživeli. Ali ako jedemo više nego što je neophodno da bismo preživeli, čak svesni da time potencijalno ugrožavamo svoj život, takvo ponašanje jeste iracionalno.

Najdublji koreni svakog iracionalnog nagona vode poreklo iz racionalnih primarnih nagona, štaviše, svaka iracionalnost u nagonskom ponašanju može biti, uz strpljivu analizu, svedena na te racionalne korene. Racionalno je jesti, jer bez hrane ne bismo preživeli. Ali ako jedemo više nego što je neophodno da bismo preživeli, čak svesni da time potencijalno ugrožavamo svoj život, takvo ponašanje jeste iracionalno. Ovaj primer za mene predstavlja neodoljivu ilustraciju svih iracionalnosti u ljudskom ponašanju, pa i iracionalnosti nagona za samopotvrđivanjem.

Hrabro ću staviti paralelu: iracionalnost ljudskog ponašanja = preterivanje u zadovoljavanju primarnih nagona.

Ostaje da povežemo preterivanje u zadovoljavanju primarnih nagona sa preterivanjem u samopotvrđivanju. Stekli smo relativno jasan utisak da se nagon za samopotvrđivanjem najvidljivije manifestuje u radnim aktivnostima. Povezanost rada i zadovoljavanja primarnih nagona nalazimo u definiciji rada kao biološke kategorije. Iz nje sledi da je osnovna svrha rada održanje života jedinke i vrste, a to se postiže zadovoljavanjem primarnih nagona kroz radne aktivnosti. Dakle, samopotvrđivanje kroz preterivanje u radu predstavlja posredno preterivanje u zadovoljavanju primarnih nagona.

Kod čoveka je situacija drugačija u odnosu na ostale životinje, zato što on osim primarnih nagona mora zadovoljiti i svoj narcizam. To je iracionalna potreba, koja je izvor svih iracionalnosti u ljudskom ponašanju, pa i preterivanja u samopotvrđivanju. Narcizam je nezadovoljiv na idealan način u realnom životu (svesni analog idealnog zadovoljenja narcizma u uslovima društvenog života bila bi svemoć, a po religijskim interpretacijama život u Raju), zbog čega uvek ostaje deo nezadovoljenosti ličnog narcizma koji muči pojedinca. Nagon za samopotvrđivanjem kroz radne aktivnosti predstavlja društveno dozvoljenu kompenzaciju frustracija zbog nezadovoljenosti svog narcizma. Ne zaboravljam oblike kompenzacije kroz više misaone aktivnosti – oblasti religije, umetnosti i nauke (postoje i zavisnosti od rada u ovim oblastima) – ali kada pričam o standardno definisanim bolestima zavisnosti, moram se zadržati na zadovoljavanju ličnih primarnih nagona. Lični primarni nagoni su nagoni za kiseonikom, vodom, hranom, razmnožavanjem i strah od predatora.

Ako nagon za samopotvrđivanjem predstavlja posredno preterivanje u zadovoljavanju primarnih nagona, preko radnih aktivnosti, bolesti zavisnosti predstavljaju  neposredno preterivanje u zadovoljavanju primarnih nagona. Već sam naziv (bolest) upućuje na to da se radi o destruktivnom i štetnom (nemoralnom) ponašanju. Zavisnosti se bez razlike odnose na naše primarne nagone, jer mi nemamo drugih zadovoljstava osim njihovog zadovoljavanja. (Nisam zaboravio na zadovoljavanje narcizma preko viših misaonih aktivnosti.)

Osim pomenute zavisnosti od jedenja, imamo još zavisnosti od disanja (pušenje), pijenja (preterivanje u alkoholnim i bezalkoholnim pićima) i seksa.

Opisivanje bolesti zavisnosti na ovaj način može zbunjivati i delovati netačno ako zanemarimo činjenicu da postupci zadovoljavanja skoro nikada ne deluju samo na jedan primarni nagon, već kombinovano, na više nagona. Na primer, usta su pored svoje osnovne uloge i istaknuti seksualni organ, zbog čega svaki unos preko usta zadovoljava i seksualni nagon. Pijenje aromatičnih i gustativnih tečnosti ne zadovoljava samo nagon za unosom tečnosti, već i nagon za disanjem i jedenjem. (Čula značajno utiču na osećanje zadovoljstva, zbog čega postoji potreba da se bezmirisni, bezukusni i bezbojni vazduh i voda prerade tako da na prijatan način nadražuju sva čula.) Ipak, u pozadini svega, kao bazični motiv stoji potreba da se pribavi osećanje samoostvarenosti, koje se u svom osnovnom prirodnom obliku javlja kada su primarni nagoni optimalno zadovoljeni. Osećanje samoostvarenosti je evolutivni proizvod koji pomaže održanju života jedinke i vrste. U uslovima ljudskog društvenog života onemogućeno je njegovo puno realizovanje zbog večito nezadovoljenog narcizma, pa se za njim traga kroz kompenzacije, u ovde navedenim preterivanjima.

Autor teksta

Postoji još jedan faktor koji ometa svesni doživljaj da su bolesti zavisnosti isključivo potraga za osećanjem samoostvarenosti preko preterivanja u zadovoljavanju primarnih nagona. Prisustvo psihoaktivnih supstanci u sadržajima koji se ovim putem unose u organizam pospešuje osećanje samoostvarenosti direktnim delovanjem na neurotransmitere u mozgu, zadužene da nam obezbede osećanje zadovoljstva (samoostvarenosti) – u cilju preživljavanja. Zato imamo i zavisnosti koje se sastoje samo iz ovog efekta (narkomanija). Psihoaktivni efekat supstanci koje unosimo u sebe jedenjem, pijenjem i pušenjem zamagljuje pravu suštinu bolesti zavisnosti, a to je, kako rekoh, potraga za osećanjem samoostvarenosti zadovoljavanjem primarnih nagona. To da psihoaktivne supstance iz hrane, duvana i pića nisu neophodne da bi zavisnost nastala i održavala se, vidljivo je, na primer, u čistom obliku zavisnosti od seksa.

Društvena štetnost bolesti zavisnosti zasniva se ne samo na destruktivnom učinku na organizam i ličnost zavisnika, već i na činjenici da se ovim postupcima zadovoljavanje primarnih nagona ostvaruje prečicom, zaobilazeći uobičajeni i poželjni krug društveno korisnog rada, pre nego što do zadovoljavanja dođe. Postoji zavisnost i od prečice u zadovoljavanju postizanja rezultata društveno korisnog rada – zavisnost od kocke. Zavisničko ponašanje toleriše se u meri u kojoj je odnos snage zavisnosti i prisustva društveno korisnih radnih aktivnosti kod date osobe relativno povoljan. Osobu koja je posvećena samo svojoj zavisnosti, bez ikakvog radnog učinka, društvo ne toleriše.

Destruktivnost prečica u zadovoljavanju primarnih nagona očituje se i u pojavama koje u užem smislu ne spadaju u bolesti zavisnosti, kao što su ratovi i kriminal. U ovim aktivnostima, osim zadovoljavanja gore navedenih primarnih nagona, zadovoljava se još jedan primarni nagon: borba sa predatorom. Motiv zadovoljavanja ovog nagona prisutan je i u nagonu za samopotvrđivanjem (kroz kompetitivnost), ali je slabije uočljiv, jer se radi o društveno dozvoljenim oblicima ponašanja.

Zadovoljavanje primarnih interpersonalnih nagona (prema roditelju, potomku i drugoj ravnopravnoj jedinki) takođe može poprimiti kvantitet zavisničkog ponašanja, ali se ne doživljava na ovaj način jer se uglavnom realizuje društveno dozvoljenim ponašanjem, opet preko nagona za samopotvrđivanjem.

Priča o bolestima zavisnosti samo je još jedna varijacija na temu večitih ljudskih patnji zbog esencijalne nemogućnosti idealnog zadovoljavanja narcizma pojedinca. Tehnološki napredak pripomaže u sve efikasnijem zadovoljavanju ličnih primarnih nagona, ali istovremeno donosi nove frustracije na planu zadovoljavanja interpersonalnih primarnih nagona (govorim o sveprisutnim pričama o otuđenju). Negde iza svega, mora ostati bazična narcistička frustracija – svest o svojoj smrtnosti. To je, nažalost, neminovni proizvod svesti o sebi. Ali, svest o sebi donela je toliko zadovoljstva, da bi bilo pošteno prihvatiti ovaj njen onespokojavajući proizvod. To se ne može postići nepreglednim uznošenjima i fascinacijama sobom, već prihvatanjem sebe onakvima kakvi jesmo, odnosno dovođenjem u svesno i prihvatanjem svog narcizma i svoje smrtnosti. Hoću reći da svi religijski konstrukti o besmrtnosti duše, identično kao i najsavremeniji koncepti kvantne fizike i filozofije o ulozi ljudske svesti u sveukupnom postojanju, nisu ništa drugo do iracionalni pokušaji postizanja besmrtnosti. Mislim da bi prihvatanje realnosti, što nam je dobro poznato iz svakodnevnog života, donelo više prijatnosti življenja nego što ga trenutno imamo, kada svoj život filujemo iluzijama o svojoj besmrtnosti.

Đordano Bruno je simbol stradanja zbog ovih iracionalnih motiva, zato što je neposredni egzekutor njegovog stradanja bilo društvo. To se može učiniti moralno uzvišenim, iz pozicije Đordana Bruna, ali i svih ostalih koji osećaju empatiju prema njemu. Nešto teže je uočljivo da je društvo ubilo i Sergeja Jesenjina, i Ota Vajningera. Društvu se oprašta za ova ubistva, zato što su u ovim slučajevima stradalnici bili sami sebi egzekutori. Najteže uočljivo stradanje porekla iracionalnih težnji zadovoljavanja svog potisnutog narcizma, odnosno porekla društvenog života regulisanog neprirodnim moralnim principima koji nalažu potiskivanje svog narcizma, jeste stradanje alkoholičara, koji i suočen sa svojom smrću nastavlja da pije. Ili stradanje narkomana, u istoj poziciji.

Sećam se reči Erika Kleptona, iz faze svoje zavisnosti od alkohola, kada kaže da nije želeo smrt samo zato što je mislio kako u smrti ne bi imao zadovoljstvo uživanja u alkoholu. Društvo ne samo da nije sklono sebe da optuži za ovakva stradanja, već direktno optužuje stradalnike za neodgovornost, nemanje volje da se promene, i slično… Društvo pravi racionalizacije, snagu zavisnosti pripisuje hemijskom psihoaktivnom efektu predmeta zavisnosti, ne uviđajući da je problem na mnogo dubljem psihoemotivnom nivou – nivou nemogućnosti zadovoljavanja svog potisnutog narcizma na drugačiji način, nego preko robovanja zavisnosti. Nedostatak volje samo je jedan od simptoma te bolesti, ali veoma čvrst i fiksiran u nesvesnom; ne može se popraviti tako što će se stradalniku naložiti da ima volju. Na nivou ovih dubokih psihoemotivnih motiva ne postoji razlika između Đordana Bruna i ekstremnog zavisnika koji ne odustaje od predmeta svoje zavisnosti, iako zna da sebe time vodi u smrt.

Ekstremi su najbolji učitelj, zato što posebno istaknu ono esencijalno. Negde na kraju uma, moramo se zapitati zašto je to tako, šta uopšte dovodi do ekstrema. Jer ekstremi nisu neprirodno ponašanje, oni su samo ekstremne ekskurzije prirodnog ponašanja. Društvene situacije i okolnosti mogu ukrstiti različite oblike i nivoe ekskurzija ponašanja različitih međusobno suočenih ličnosti. Time dobijamo zaplete svih ispričanih i neispričanih priča ljudske istorije. Sva književna dela i filmska ostvarenja u ljudskoj istoriji samo su to i ništa drugo.

Kada se zapitamo šta dovodi do ekstrema, dolazimo do etiologije zavisničkog ponašanja. Ali, još više, MNOGO VIŠE, dolazimo do etiologije svih ljudskih problema. Nemogućnost zadovoljavanja svog narcizma na idealan način jeste etiologija svih ljudskih patnji, ali postoji kvantitativna razlika među ljudima u intenzitetu ovih patnji. Kada je reč o zavisnostima, postoji razlika između tzv. “zrelih” i manje zrelih ličnosti, čija nezrelost se u nekom delu manifestuje i bolestima zavisnosti.

Važno je prepoznati da se sve ljudske patnje koncentrišu u zoni plusa na apscisi koordinatnog sistema ljudskih emocija. Zrelost i nezrelost podeljene su samo svojim kvantitativnim vrednostima. Zona minusa, u ovom smislu, odgovarala bi životu u Raju. Zrelost je bliža nuli u ovoj pozitivnoj zoni, nezrelost je dalje od nule, udesno. Ako na ovaj način postavimo stvari, i tragamo za poreklom razlike u kvantitativnom nivou (ne)zrelosti, možemo doći do etiološkog faktora koji ličnost formira manje ili više zrelom. Taj etiološki faktor je uticaj roditelja u inicijalnim fazama života. Suština je u tome da se (ne)zrelost roditelja prenosi na decu. Ne bih ovo mogao bolje prikazati nego što je to učinio Erih From, u svom delu Umeće ljubavi: “Ako neko ima priliku da prouči uticaj majke koja sebe istinski voli, može videti da, u sticanju iskustva šta je ljubav, radost i sreća za dete, nije ništa poučnije od majke koja voli i sebe”. Podrazumeva se da na isti način važi i obrnuta tvrdnja – majka koja ne voli sebe ne može formirati srećno dete. Formiraće manje ili više nesrećno dete, koje će sreću (samoostvarenost) tražiti i u preterivanju zadovoljavanja svojih primarnih nagona. No nije ni takva majka kriva za stradanje svog deteta, jer i ona je imala svoju majku.

Zapravo niko nije kriv. Čovek je davno odlučio da za temeljni princip svog moralnog sistema postavi potiskivanje svog narcizma u nesvesno. Svako potiskivanje nosi emotivnu napetost. Za razliku od autora koji misle da se ova napetost može rešiti još jačim potiskivanjem, učenjem umeća ljubavi, na primer (kako misli Erih From), ja mislim da je rešenje u razotkrivanju i prihvatanju svog narcizma. Kada ga imamo u svesti, mnogo je lakše oblikovati ga i prilagođavati svojim mogućnostima i potrebama.

 

Opširnije : https://pulse.rs/bolesti-zavisnosti-kao-kompenzacija-potiskivanja-narcizma/

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

vaš komentar