Od hladnoće mi je popucala koža na rukama. Od nedavnog zimskog sunca na licu mi se opet pojavila alergija, vratila me na antihistaminike. Da ne bih ličila na moju pokojnu babu, neću nastaviti da redjam zdravstvene tegobe koje me neće ubiti, ali koje me muče. Ipak,ne mogu ja tu mnogo da promenim, jer već tri decenije sam kao novinar izložena i suncu i vetru i kiši i mrazu i stresovima, naravno.

No moje ispucale ruke, kojima ne pomaže nikakva krema, vode me opet ka novinarstvu, sa željom da prodrem u suštinu, u svrhu, u cilj. Lutam, naravno, kao i moj pogled i u polumračnoj sobi pokušavam da podvučem crtu, ili crte.

Za novinare se, kako to mnogi misle, vezuje vidljiva i nevidljiva moć, da  navodno mogu da utiču na mnogo šta i da mogu da pokreneu i promene stvarnost. Moram da priznam, upravo to mladalačko prihvatanje o moći promena bio je motiv za bavljenje ovim poslom.

S tom idejom, bez brige da li ću završiti fakultet, gotovo dete, obrela sam u Beograd i na FPN završila smer novinarstvo.

Medjutim, kao što me hladnoća i sunce, obične pojave na koje nemam uticaja, zaustaljaju i na neki način muče, tako je moj motiv o pokretačkoj snazi mog novinarskog posla, splasnuo pred prvim kočnicama.Onog davnog trenutka, kada su me s ulaznih vrata medija u kome sam radila zaustavljali, tražili da im referišem šta je rečeno tamo gde sam bila na konferenciji za medije, a potom naredili, šta ide, a šta ne ide u javnost.

Želja da menjam svet

Iako se nikada nisam mirila sa tim, iako sam  uspevala da se borim ali ne i mnogo puta izborim za istinu, čak i za  opšte dobre stvari, koje su na korist mnogima, išla sam kao bosa. Saznanje da ništa ne mogu da promenim ostavljalo me je poraženom mnogo puta.

Od toga gde radite, koji medij (ili mediji) stoji iza ili ispred vašeg novinarskog imena, mnogo toga, realno daje vam na takozvanoj moći, odnosno nemoći. Mada, budimo iskreni, u vreme današnje, svako može sebi da pruži zadovoljstvo plasiranja informacija u javnost i eventualnog ( lažnog?) osećaja da kreira stvarnost, mišljenje jednog dela ili uff, većine javnosti. Ili, makar, da informiše pa maker informacija bila i izmišljenja, spinovana, jer, ko to proverava.

Urprskos tome, ja i posle toliko godina verujem da mediji imaju veliku moć, ali oni koji se pozcionirao kao profeionalni i vremenom steknu kredibilitet, a ako se o takvom mediju radi, lični afiniteti novinara odlučuju da li će ili ne steći ime.

Neke stvari ne mogu da promenim

Mnogo je rada oko toga, da prenesete informacije, da ih oblikujete i napravite od onoga što učesnici u javnom životu plasiraju pred vama. Nekim novinarima, naročito ako zadju već u godine staža, to dojadi. A pošto u mnogima živi pisac, on ima želju i da se ostvari. Tako novinari postaju pisci, manje ili više uspešni..

Ipak, ono što je kruna rada u našem, a trebalo bi i u svakom poslu, je – ime.To je ono ključno, da li uspemo da ostvarimo ime radeći u novinarstvu ili da kroz novinarstvo prođemo kao zapisničari. Ime, dakle, koje  podrazumeva autoritet, onaj stečeni, sagradjeni, stvoreni. Ime, čiji stav ima težinu. Ime, koje može da ustalasa, da menja i oblikuje javno mnjenje, a sve zarad javnog interesa.

 Priznajem, nisam stvorila ime

Pred naletima lažnih „autoriteta“  kao i ljudskog bezobrazluka i predrasuda, boreći se mnogo puta, bivala sam poražena.Ostajala i bez posla. Na kraju, došla sam do spoznaje da sam samo lokalna novinarka koja eto radi za svoju egzistenciju, naravno i za vlasnike medija za koje je angažovana. Na tom putu novinarskom u kome ni jedan dan nije isti i ne može biti isti, nije lako stvoriti ime. Za ime je potrebna hrabrost. Ja kao da je nisam imala.

Ne može svaka buba da bere med

Sećam se ove rečenice. Odavno sam je prvi put čula od jednog starijeg gospodina, koji je važio za bogatog čoveka, u materijalnom smislu. Rekao je, onako podsmešljivo, valjda je sebe smatrao onom bubom koja bere med.

Tako  i u našem novinarskom poslu.Traži se ime. Da baš to. Ime. Da bi nevidljivo, a ipak i te kako vidljivo, javno mnjenje dalo svoj neprikosnoven sud, a to je poverenje novinaru ili njegovom mediju. Verujem ti, zato te čitam, gledam i slušam i ti možeš da utičeš na moje mišljenje.