Video sam voz koji se dimi, ženu izbačenu od siline detonacije bez jedne noge, bez parčeta odeće na sebi, i ljubičastu zemlju oko voza. I danas mislim da je to bio prah sagorelih ljudskih tela.

Ovako se za Jugmediu priseća leskovački novinar, jedan od prvih koji je posle vatrogasaca stigao na lice mesta, dvadesetak minuta posle bombardovanja međunarodnog voza punog putnika na železničkom mostu na ulazu u Grdeličku klisuru.

Bilo je to na današnji dan, 12. aprila 1999. godine. Avione i bombe poslala je NATO alijansa.

Bio je mlad, skoro početnik i tog momenta nije osećao ništa sem adrenalina. Ipak, ni danas ne može iz pamćenja da izbriše užasne scene: poginulog mašinovođu pored voza kome se prepoznavala uniforma, ali ni ono što je prenerazilo čitav svet – ugljenisana ljudska tela u smrskanom vozu koje je video preko prozora.

„Najpre smo dobili dojavu da su letele velike svetleće rakete tu negde kod Grdelice. Sam prasak se nije čuo u Leskovcu. Proverili smo kod nadležnih i dobili potvrdu da se nešto strašno desilo“, objašnjava.

Drugi novinar stigao je nešto kasnije, na poziv redakcije iz Beograda, uz izričit zahtev da mora ići. Bile su tamo i druge kolege. Užas koji je videla prati je i danas.

„Miris sprženog voza mešao se sa mirisom sprženih ljudskih tela. Stigla sam u momentu kada su vatrogasci uz pomoć nekih civila ređali ugljenisana tela pored voza. Sećam se, jedno takvo telo se otkačilo od gomile i počelo da se kotrlja niz kosinu. Neko je potrčao, ili više njih, ne pamtim dobro. Telo muškarca, bar tako mi se činilo, vraćeno je pored drugih tela. Videla sam potom, malo dalje, delove noge i ruke kako plivaju niz Moravu, bez krvi. Sećam se da je preko, tamo na Grdeličkom putu bilo mnogo ljudi, među njima lice unezverenog oca kako pogledom luta po preživelima i ranjenima. Ispostavilo se kasnije da njegovi nisu preživeli. Nisam se onesvestila, povratila sam, povraćala sam sledeća dva dana. I danas kada tog oca sretnem na ulici imam isti osećaj, isti nagon. Plačem za sitnicu, često plačem, ali do današnjeg dana nisam suzu pustila za onim jadnicima. Ne znam zašto. Možda se negde gore u glavi skamenio neki nerv od šoka, od zločina“, priseća se.

Prema zvaničnim podacima, u tom vozu stradalo je 15-oro nevinih ljudi, među njima i deca i žene, a ranjeno na desetine. Njihove porodice okupljaju se svake godine na ovaj dan, tu gde su njihovi najmilili ostavili svoje kosti. Nekada su leleci jači od brujanja voza i njegove sirene koja tačno u 11,42 sata podseća na jednu veliku ljudsku tragediju, na jedan neokajani i nekažnjeni zločin.

Još jednom, Slava im.