Svi oni koji su,ovih dana, prošli centrom Vranja nisu mogli a da ne zapaze tezgu sa liciderskim srcima, svilenim i karamel bombonama, ratlukom, lizalicama, čokoladnim dražejima, alvom… Retko ko prođe, a da ne zastane ispred tezge da pogleda to šarenilo od ručno rađenog slatkiša. A kada krenu da biraju tek tada shvate koliko je ponuda raznovrsna. U tome im uvek pomogne vlasnica ovih neobičnih slatkiša Zorica Petrović.

Ova bombondžika iz Jagodine u Vranju je uvek u ovo vreme, kada se održava Izložba starih zanata i domaće radinosti. Ona je u proteklih nekoliko godina stigla da upozna ukus Vranjanaca i zato svakome sa tezge ponudi najbolje. Nekome od njih,onako usput, ispriča od čega je pojedini slatkiš napravljen, tek toliko da im zagolica pažnju, a sa nekim poznanicima napravi i selfi. Dok to radi ona ne skida osmeh sa lica.Takva je, kaže, i u svojoj  bombondžijskoj radionici. To je njen teren i tu se oseća najbolje. Ovo pogotovo, otkako je ostala bez posla u jagodinskoj fabrici Jasen, koja je proizvodila drvenu stolariju.

Pošto nije htela da gubi vreme kao nezaposleno lice u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, ona je odmah zasukala rukave i u kući napravila improvizovanu radionicu u kojoj je počela da pravi svilene bombone, zagoretke, lizalice, čibuke… Iako je ovaj zanat imala u prstima, jer je pre gubitka posla radila i u jednoj bombondžijskoj radnji, početak je bio veoma težak.

„Sve sam sama radila. Od proizvodnje do prodaje. U proizvodnji sam imala iskustva pa je to išlo dosta lako, ali kada je robu trebalo prodati to su bile Tantalove muke. Bez obzira na to koliko mi je bilo teško, nikada nisam ustuknula pred problemima. Nisam ni smela jer sam sebi morala nekako da obzbedim egzistenciju“, priča Zorica.

Posao joj je krenuo na bolje tek kada je izanalizirala svoje greške. Shvatila je da kupcima treba da ponudi svoje slatkiše u što različitijim oblicima i bojama. Zato je od mase za svilene bombone krenula da razvlači luše, čibuke, štapiće, lizalice različitih oblika i veličina ukrašenim jarkim bojama. Nije joj smetalo ni to što joj je ta masa, koja se kuvala na temperaturi od 150 Celzijusovih stepeni, a koju je morala golim rukama da razvlači,strahovito pekla dlanove. Međutim, na sve te muke bi brzo zaboravila kada bi videla, kako se njene lizalice na vašarima tope u dečjim ustima.

Pravi bum napravila je sa liciderskim srcima. U početku ni ona joj nisu ispadala najbolje, ali je vremenom savladala njihovu tehniku izrade. A kada je napravila licidersko srce onakvog kvaliteta, kakav je želela, pomislila je da svojim rukama može da napravi sve što poželi.

„Za mene je pravo zadovoljstvo da pravim liciderska srca iako je to dugotrajan proces. Počinje tako što se mešeno testo najpre hladi 24 sata. Posle toga se razvlači, stavlja u kalupe u obliku srca ili potkovice i suši na niskoj temperaturi. Posle sušenja se opet hladi 24 sata. Potom sledi ukrašavanje liciderskih srca i opet hlađenje 24 sata. Koliko je majstor kreativan toliko je i licidesrsko srce primamljivo za kupce“, ističe Zorica.

Ova žena spada u red takvih majstora jer se njena liciderska srca ne zadržavaju dugo na tezgi. Najatraktivnija su deci , ali se nađe i po koji mladić koji svojoj devojci, u znak ljubavi, pokloni pravo licidersko srce.