Bratislav Jovanović je zanimljiv sagovornik sa kojim se može pričati o Vlasotincu, Beogradu, Crnoj Travi, geodeziji, košarci, istoriji… Nas pre svega zanima kao čovek koji neguje kulturu sećanja na srpske ratnike i uopšte značajne ljude srpske istorije.  Jovanović se bavi restauracijom starih spomenika na području čitavog Balkana, a poslednjih godina naročito je fokusiran na spomenike vojnika iz Prvog svetskog rata.

Pitali smo Batu Jovanovića da nam prvo objasni svoje poreklo. Rođen je u prestonici, a opet školske dane proveo je u Vlasotincu.Godinama živi u Beogradu i jedan je od najaktivnijih članova Udruženja Vlasotinčana u glavnom gradu.

„Po majci Dušici Dimitrijević sam Vlasotinčanin (familija Bojkovi), a po ocu Slavku Jovanoviću sam Crnotravac. Moj deda Vasilije Jovanović (mahala Donji Slavkovci) jedan je od osnivača građevinske firme Hidrotehnika u Beogradu. Deda je radio u prestonici, a porodica je živela u Crnoj Travi. Moj otac je prva generacija građevinskih tehničara koji su završili čuvenu crnotravsku srednju školu. Otac je počeo da radi u GP Crna Trava u Vlasotincu, a kasnije prelazi  u Hidrotehniku. Tako sam i ja rođen u Beogradu (1957), gde sam živeo do svoje 6. godine. Kad je došlo vreme za moj polazak u školu, prelazim u Vlasotince kod babe i dede po majci. S obzirom da sam u Vlasotincu završio osnovnu i srednju školu, ovde sam se i formirao kao ličnost, zato mi ova čaršija puno znači“, rekao je o svom poreklu Bratislav Jovanović.

Naš sagovornik je 60-ih i 70-ih godina prošloga veka živeo u Vlasotincu, pa nam je govorio o svojim uspomenama iz detinjstva i rane mladosti.

„Završio sam osnovnu školu u Vlasotincu, a učiteljica mi je bila čuvena Ksenija Fišić. Posle sam hteo da idem u medicinsku školu, ali po očevoj želji postao sam građevniski tehničar. U srednjoj školi zavoleo sam srpsku istoriju, što je zasluga profesora istorije Petra Jabučanina, koji je sa Cetinja došao u Vlasotince. Obožavao je posebno da priča o srednjem veku i Prvom svetskom ratu. Kad bi došle lekcije iz Drugog svetog rata, on bi nam rekao da kod kuće pročitamo iz udžbenika. Zbog svojih stavova bio je zatočen na Golom otoku, ali je ostao veliki srpski rodoljub.

U Vlasotincu sam početkom 70-ih igrao za KK Partizan, a mi smo bili pioniri košarke kod nas. Posebno bih izdvojio Mirka Markovića, koga većina Vlasotinčana pamti kao šahistu, a on je bio osnivač košarkaškog kluba. Dvadest godina sam igrao košarku, a karijeru sam okončao u KK Dinamo iz Pančeva. Raduje me da Vlasotince sad ima solidan košarkaški tim, pa želim momcima puno uspeha u višem rangu“, podelio je svoje impresije Jovanović.

Po završetku srednje škole u Vlasotincu, Jovanović upisuje Višu geodetsku školu u Beogradu. Bavio se inženjerskom geodezijom u vojsci, zatim je radio u privatnoj firmi. Jedan od poslova je bio snimanje katastra groblja na Čukarici za JP Poslovni prostor. Kasnije je prihvatio ponudu direktora da postane upravnik groblja, tu je iz radoznalosti počeo da uči o obnavljanju spomenika od starih majstora.

„Oduvek sam voleo da učim nove stvari.  Tako sam prvo naučio, a posle i unapredio, tehnike restauriranja spomenika. Ni sam ne znam koliko poslova imam iza sebe, a posebno mi je drago što besplatno učestvujem na mnogim projektima koji su deo kulture sećanja. Na poziv Udruženja za negovanje i čuvanje srpske baštine „Kajmakčalan“ iz Beograda, radio sam na obnavljanju spomenika u selu Dobroveni u Severnoj Makedoniji, gde je stradala četa poštara u Prvom svetskom ratu prilikom proboja Solunskog fronta. Spomenik pored Crne reke podignut je i osveštan između dva svetska rata, a Bugari su ga srušili u Drugom svetskom ratu. Godine 2006. spomenik je nađen u delovima na vojničkom groblju, a Milorad Jovanović, kustos PTT muzeja, od svojih sredstava finasirao je premeštanje i restauraciju. Od drugih zanimljivijih projekata pomenuo bih obnavljanje spomenika braniocima Beograda (1914) u porti crkve u Kumodražu, onda spomenik Janaćku Joviću iz Gvozdenog puka, koji je bio ljubav Engleskinje Flore Sends, čuvene bolničarke naših vojnika… Da se razumemo, nikad nije samo reč o poslu, tu čovek uvek sazna nešto novo iz slavne ratničke prošlosti srpskog naroda. To je moj mali skromni doprinos sećanju na velike junake koji zaslužuju mnogo, mnogo više“, izneo je svoje utiske naš sagovornik.

Bratislav Jovanović, kako se približava penzionerskim danima, sve više razmišlja o zavičaju, mada on to nikad nije ni prestao da radi, jer od 1988. godine aktivan je u Udruženju Vlasotinčana u Beogradu.  Želja mu je da restauira spomenike u porti crkve u Vlasotincu i na taj način ostavi nešto mestu gde je odrastao.

„Voleo bih da nešto uradim za Vlasotince. Oko vlasotinačke crkve ima dosta spomenika, od kojih su neki stari preko 200 godina, ali, nažalost, na mnogima se jedva vide natpisi. Ja bih uradio besplatno restauraciju, ali potrebne su finansije za repromaterijal za šta mi treba pomoć opštine Vlasotince. Čekao sam da se formira nova vlast, pa ću i zvanično da im se obratim. To nije veliki novac za opštinu, a urađena bi bila jedna lepa stvar koja bi bila na ponos svih Vlasotinčana. Lično ću obezbediti i dozvolu Zavoda za zaštitu spomenika iz Niša, samo je potreban materijal za rad. To je posao koji traje danima, ali nije mi žao ni vremena ni truda, toliko mogu da učinim za naše Vlasotince“, zaključio je na kraju Jovanović.