Ratko Cvetković (66) iz Vučja kod Leskovca je 44 godine neprekidno radio u hidroelektrani na Vučjanki, kao njegov otac Vladimir i deda Vukadin i sada kao njegov sin Saša. Glave ove porodice su ukupno provele 145 godina radeći sa i oko turbina što 115 godina proizvode struju u kanjonu Vučjanka, najlepšem biseru na jugu Srbije.

Iako već godinu i više u penziji, on redovno obilazi ovu staru zgradu od kamena, arihitektonsku lepoticu iz koje se vek i deceniju i po neprekidno čuje brujanje motora, i to sa unucima.

„Za mene je zvuk turbina i generatora kao zvuk pesme. Uvukao se u uši, u glavu u srce, pa ne mogu bez njega, Malo, malo pa dođem, da se uverim da li je sve u redu i da uživam u njihovom brujanju, u šumu Vučjanke i lepoti prirode“, priča Ratko koji je sa sobom poveo i dva unuka.

On je karijeru završio kao poslovođa. Jedan od četvorice radnika koji održavaju Simensove turbine danas je i njegov sin Saša sa iskustvom od 15 godina. Otac Vladimir je takođe stekao penziju na tom radnom mestu, a začetnik ovog posla, deda Vukadin Cvetković, je prvi put dobio radnu knjižicu još 1917. godine, samo 14 godina posle puštanja u rad pogona koji je strujom najpre snabdevao fabrike i fabrikante.

Dva generatora su iz 1903, 1 iz 1932.godine

„Deda je umro 1957. godine i malo toga pamtim, ali ostala mi je u sećanju ta ljubav prema ovom mestu. Sećam se samo priče da su svi pokretači inicijative i graditelji elektarne bili živi kada je on počeo da radi i da se i tada, kao i danas, radilo neprekidno, bez gašenja turbina“, priseća se.

Sva deca Cvtekovića, od te 1917. do danas, porasla su tu uz očeve i dede, pored turbina.

„Neki iz porodice su odlazili dalje jer nismo mogli svi da radimo baš ovde, ali se svi oni danas vraćaju u Vučje i u ovu zgradu, bilo da je leto ili sneg do kolena“, priča.

I on je uhvatio deo trenutka kada je njegov deda Vukadin šetao pored mašina osluškujući njihov zvuk i kada je obilazio tamo gore onaj dugački kanal uklesan u stene što dovodi vodu do hidroelektarne i baca je, preko cevi, sa visine od 160 metara, pa se tako pod pritiskom od 16 bari pokreću jedna velika i dve manje turbine

Hidroelekrana Vučje na sat proizvede 1000 kilovata, dovoljnih da strujom podmire potrebe 400 domaćinstava

„I moji unuci rastu pored mene, ali i pored mog sina. Verovatno će neko od njih naslediti posao svojih predaka“, nada se Ratko koji ima šest unuka, jednu unukicu i drugu, kako s ponosom priča, na putu.

U hidroelektrani, smeštenoj u leti mirnoj i mirisnoj, a zimi ledenoj prirodi koju je ulepšala i doradila ljudska ruka, nema velikih i stresnih poslova, uzbuđenja ni iznenađenja. Ipak, Ratko se priseća godine 1992. i velikih poplava kada je nabujala i nepredvidiva planinska Vučjanka srušila vodozhavt. Radilo se tada danima na obnovi.

„I inače, ovde sam više proveo nego kod kuće. Znao sma da ostanem po 7 do 8 dana kako bi se neki posao završio“.

Turbine se retko kvare, ali kada se pokvare, problem su delovi kojih davno nema na tržištu. Nekada se to rešavalo istog momenta, odlaskom kod dobrog majstora, sada se raspisuje tender, pa sledi čekanje, a radnici se nerviraju…

Posebni su dani kada se slave jubilarne godišnjice starag zdanja, uklesanog gotovo u stenu i stopljenog s kamenom i rastinjem u kanjonu.

„A posebno sam se radovao kada nam je stigla statua Nikole Tesle od Udruženje inženjera iz Leskovca. Tesla je bio lični prijatelj Đorđa Stanojevića, graditeljem naše elektrane, pa ga mi ovde zbog toga dodatno smatramo svojim. Ništa manje nismo bili srećni kada je naša druga kuća 2005. godine uvrštena u svetsku baštinu elektrana, među 15 evropskih i 65 svetskih“, priča.

Turbine i generatori postali su nezaobilazni deo turističkih ruta, pa su tako ovde dva puta boravili i predstavnici Simensa, prvi put osamdesetih godina prošloga veka, drugi put pre nekoliko godina kada su za svoj muzej tražili staro u zamenu za najmodernije.

„Bili su odbijeni, naravno“, s ponosom kaže Ratko Cvetković, čovek čija je porodica ukupno provela 145 godina u vučjanskoj hidroelektrani, čuvajući mašine i uspomene ovog muzeja pod vedrim nebom, na koga već 11,5 decenija motri i natkriljena planina Kukavica.