Kad god se dešavaju neki veliki lomovi u svetu, uvek se setim one narodne – „Muko moja, pređi na drugoga“. A postoji i još jedna, najnovija – „Postanimo deo evropske porodice, podignimo ograde prema susedima!“

Elem, pročitah vest da će, u narednim mesecima, Nemačka, po ugovoru o readmisiji, u balkanske zemlje vratiti 94.000 ljudi sa ovih prostora.

U isto vreme, dok severni sused diže ograde, readmisijom vraćaju ljude sa Balkana koji su na zapad otišli zbog socijale, i dok u tunelu ispod La Manša samo što ne dođe do sukoba visokog intenziteta, u ovu zemlju dnevno ulazi bar hiljadu migranata sa Bliskog Istoka.

Tužno je gledati ljude koji je muka naterala da ostave sve što su imali i krenu u nepoznato.

Doduše, tužno je i jadno i licemerje “demokratske“ Evrope koja će dizati ograde i gledati da im na svaki način onemogući ulazak na svoju teritoriju.

Ali, tako to ide…

Rasturiš im državu, uzmeš prirodne resurse (najčešće naftu), pokreneš talas izbeglica, i onda ih, onako pacifistički i altruistički, “uvališ“ nekom drugom.

Doduše, tehnički gledano, ti jadni ljudi ne ulaze u Srbiju direktno iz Sirije, Libije, Iraka, Avganistana, već upravo sa teritorije EU, ako Bugarsku i Grčku još uvek smatraju članicama, te ne vidm u čemu je problem da nastave tranzit i opet uđu tamo odakle su i došli.

Međutim, vazda je napacena Srbija jedina bila dovoljno humana, a opet nedovoljno dobra.

A i šta je toliki broj izbeglica na leđima jedne bogate zemlje kakva smo mi? Ne manjka nam iskustva sa prognanicima tokom 90ih, a i treba učiniti našim zapadnim prijateljima, jer oni sigurno sve ovo ne mogu finansijski da izdrže.

Nisam pristalica teorija zavere, ali evo jednog plastičnog podatka.

Rat u Siriji traje 4 godine, u Iraku 11, a u Avganistanu 13.

Najezdu azilanata u ovom broju imamo tek u poslednjih par meseci. Da li se, u međuvremenu, desilo nešto što ne znamo?

Da li beže od prisline regrutacije od strane ISIL-a?

Da li su se ratna dejstva intenzivirala?

Da li su među njima i takozvani spavači i članovi Hamasa i Al Kaide?

Verujem da ima svega od navedenog.

I, da me pogrešno ne shvatite, nemam ništa protiv ljudi koje je muka naterala da pređu toliki put i da se zapute u nepoznato.

Ali, treba znati i da u ovoj zemlji na granici siromaštva, po nekim podacima, živi više od četvrtine ljudi, dok je stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti oko 45 %, narodne kuhinje imaju sve više korisnika, a sve manje izvora finansiranja, a gradovi i sela, blago rečeno, doživljavaju sve veći kolaps.

Humano je pomoći, ali.. Bojim se da će. ako se priliv nastavi, i ako su tačne najave o stvaranju izbegličkih centara, Srbija ubrzo postati jedan veliki geto u kome i domicilno stanovništvo već jedva sastavlja kraj sa krajem.

Politika – “ Daćemo vam sve, pomoći ćemo i novčano, samo ih držite što dalje od nas “, jednostavno, ne pije vodu.

Budite šmekeri, i recite – “ Za….. smo, izazvali smo humanitarnu katastrofu radi šićardžijskih interesa i vaših prirodnih resursa“ , te jednom u životu preuzmite odgovornost za ono što radite vekovima i pomozite ljudima za čiji ste egzodus i više od krivca, a ne prepuštajte ih jednoj siromašnoj zemlji, čijoj ste devastaciji itekako doprineli.

Jer, nadam se da ovdašnji ljudi nisu zaboravili one koji su, svojevremeno, bežeći od Envera Hodže primljeni na KiM krajnje humano.

Ostatak priče, na žalost, odlično znate.