Bat na hiljade koraka odjekuje asfaltom, meša se sa žagorom i smehom umornih radnika. Moravskom  ulicom i delom Bulevara Nikole Pašića u takozvanoj novoj industrijskojj zoni je izjutra i u dva popodne kao u košnici. Na stotine radnika dolazi ili izlazi iz fabričkih pogona u kojima su završili smenu.

Prividni mir i tišinu remeti škripa kapije u „Yuri“ koja se otvara u 14 časova. Kraj je prve smene. Prvi mladić otvara vrata, užurbano stavlja kapu na glavu, otključava i seda na bicikl, ostavljajući za sobom reku ljudi koja nadolazi i kojoj se ne vidi kraj.

Njima se pridružuju radnici komšijske privatne „Nevene kolor“, u susret sa druge strane Moravske dolaze im radnici „Džinsija“, sa Bulevara radnici „Bimteska“. Sve ih na parkiralištu kod lokalne pumpe čeka na desesetine kombića koji ih sa posla razvoti do kuća. Autobusi lokalnih prevoznika parkirani na ulazu nekadašnjeg giganta Jugekspresa čekaju na one radnike koji žive na selu.

„Ove nedelje ja ulazim u autobus završavajući smenu, moj suprug izlazi iz istog i radi drugu smenu. Tako nam se zalomilo, ali se ne žalimo, bitno je da ima posla i da od tih plata možemo iole normalno da živimo“,  komentariše nam na stanici Marija iz Živkova, koja radi u „Yuri“. Kaže, na nogama je od četiti ujutru, ali ne oseća bol, navikla je.

Slična atmosfera u ovoj severoističnoj undustrijskoj zoni Leskovca, formiranoj posle Drugog svetkog rata, viđala se decenijama, sve do kraja prorošoga veka. Hemijsko-kozmetička fabrika „Nevena“ upošljavala je oko 1000 radnika u svom zenitu, a plate zaposlenih bili se među najvećim u Leskovcu. U RUL- je radilo oko 500 Leskovčana sa, takođe, za ono vreme pristojnim zaradama, a u „Jugekspresu“ je radilo u delu putničkog i teretnog saobraćaja oko 400 ljudi. To preduzeće je do 1990.godine poslovalao odlično i imalo ugled, a vozači su zarađivali najviše. Na tom protoru je i danas „Unverzal“ sa 120 radnika sa uvek niskim primanjima, nekada su ti bili magacini „Kooperative“ sa dvadesetk zaposlenih, kao i „Srbolek“ sa stotinaka zaposlenih.

Radnci „Jure“ primaju između 30.000 i 40.000 hilada dinara mesečno. Nema više stanova na poklon, plata nedovoljna za normalan život, ali ostaje nada i atmosferom mnoštva i činjenica da je ova industrijska zona ponovo oživela

Procena je da je tim ulicama dolazilo odlazilo na posao oko 1.800 radnika. Od zarada pravili su kuće sa niskom kreditnom stopom, ili dobijali besplatne stanove od svojih firmi, školovali decu i išli na more. Propadanje ovih firmi počelo je početkom devedesetih godina prošloga veka. Videlo se to po smanjivanju zarada po osipanju broja radnika, a već 2000.godine firme su bile u ogromnim problemima, da bi u prvoj deceniji ovoga veka doživele potpuni krah.

Fabrike su ili zaktančane ili se u njima vrtelo po pedesetak radnika, kao u „Nveveni“. Umirala je industrijska zona jer dve novootvorene firme u tom delu – „Martes“ i „Bimteks“ sa 30 godina dugom tradijom, spadale su, kao i danas, u firme sa malim brojem radnika.

A onda je u Leskovac stigla korejska firma „Jura“, koja danas zapošljava oko 3.000 radnika.

Kao nekada, svakodnevno reku ljudi posmatra sedamdesettrogodišnji Dragoljub Jovanović, sa setom u očima, budeći nostalgiju nekadašnjih vremena, kako kaže zlatnog doba, kada su zvuk mašina čuo iz nekih drugih fabrika, a u njih kolonom ulkazili neki drugi ljudi.

„Ja sam tada, pre četrdesetak godina, radio u AIK-u. To je sada Propalo. Živeo sam u naselju Zele Veljković. Tim ulicama je prolazila svakog juta i popodneva isto ovako prolazila reka ljudi koja je išla u fabričke pogone. Svakog dana posmatrama ove mlade ljude, i srce mi je puno zbog njih, što ponovo ima posla, ali i tuga na srcu za onim što je nekada bilo i što je upropašćeno“, komentariše nam ovaj Leskovčanin koji sa ugla Moravske i Bulevara Nikole Pašića, čuvajući privatnu firmu svoga sina, gleda u pravcu dva poogona Yurine fabrike u Leskovcu.

Poslednjih godina je počelo buđenje, stvorila se nada, kaže ovaj čovek stajući preko puta propalog “RUL-a”, bacajući letimice pogled i na poniženu, uništenu, zatvorenu i očerupanu “Nevenu”, nekadašnji ponos i industrijskog giganta zbog kojeg su Leskovac zvali gradom kozmetike. Ali sve se promenilo. Svežim asfaltom hodaju trenutno neki drugi ljudi, , lete na putu neki novi automobili, u dvorištu “RUL-a” je već pet godina neka druga fabrika.

Tamo gde je nekada bio parking za automobile radnika “Nevene” nikle su fabrike koreanske “Yure” u kojima danas radi oko 3.000 ljudi iz Leskovca i okoline, zapošljavanih ciklično. Prva fabrika “Yure” otvorena je u Leskovcu 2012. godine za šta je dobila subvencije države Srbije po oko 7.000 evra za svakog novozaposlenog radnika.

Na raskrsnici dve pomenute saobraćajnice stoji veliki znak fabrike “Džinsi”, sa strelicom, ukazujući onima koji ulaze u Leskovac, u kom pravcu se nalazi fabrika. Tu je, nasred Moravske ulice. Ova kompanija počela je sa poslovanjem 2010. godine u neuslovnom prostoru nekadašnjeg „Leteksa“  i tada je zapošljavala oko 150 radnika, da bi od 2012. godine do danas, „Džinsi“ proširio svoju proizvodnju i kapacitete i povećavao broj radnih mesta u svojim postrojenjima i u svoje vlasništvo, prebacio pogon u Radničko naselje i nekadašnju zgradu „Srboleka“ u Moravskoj.  Sa željom da nastavka uspešnog poslovanja, oktobra 2018. godine u zakup su preuzeli zgradu „Sintetike“ u čiju je rekonstrukciju „Vlada Republike Srbije“ uložila 192 miliona dinara, gde danas u dve smene trenutno radi oko 950 radnika, a u rekonstrukciju je uloženo 250 hiljada evra i oko 800 hiljada evra za nabavku mašina.

U sutonu života “Nevene” i “RUL-a”, pored ovihh “starica” nikla je nova zgrada domaće leskovačke  tekstilne fabrike „Bimteks“ koja skoro trideset godina proizvodi više vrste prediva i izaruđuje gumene niti za muške čarape i vrši bojenje. Iz nje Bulevar svakodnevno po završetku smene oživi stotinak radnika.

“Svakog dana posmatram te mlade ljude, ali oni se ne smeju kao mi nekada.  Na licima im vidim kada prođu pored mene da su u stalnom stresu što od trčanja za normom, što od straha da ne izgube posao“, priča nam Dragoljub i pita nas da li mi možda nešto znamo o stečaju njegovog nekadašnjeg AIK-a čiju presudu oko zaostalih zarada očekuje od Ustavnog suda.

“Radio sam tamo 40 godina, a onda je, nastalo 20 godina pakla. Ovi mladii ljudi treba da budu srećni što uopšte imaju posao, što mašine rade. Neka se raduju tome dok traje” zaključuje ovaj Leskovčanin.

U ovom delu industrijske zone probudila se nada, ali ona oprezna.

”Sećam se 2010. godine, kada su ove ulice bile puste, kada su trotoarima gazili poniženi radnici nekadašnje “Nevene”, prevareni, opljačkani od strane takozvanog bugarskog investitora. Sada je drugačije. Barem više nema mraka. Sam ulaz u Leskovac je danas osvetljen, ako ni zbog čega drugog, onda zbog hiljade ljudi koji rade u ovom fabrikama. To svetlo je zračak nade da neke stvari mogu da se promene, da može da se izroni iz pepela”, dodaje nam u prolazu radnik sa obližnje “Eko pumpe”, svedok sunovrata i oživljavanja ovog dela industrijske zone grada Leskovca.

Projekat „Odsjaj srpskog Mančestera“ finansijki je podržao Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.