Pre 23 godine na današnji dan smenjen je režim Slobodana Miloševića posle nekoliko dana masovnih protesta širom Srbije zbog nepriznavanja izbornih rezultata, a Milošević je podneo ostavku posle nikada masovnijih demonstracija u srpskoj prestonici.
U Leskovcu su takođe protestovalo, a jedan od učesnika protesta Nebojša Cakić, tada predsednik odborničke grupe DOS-a u Skupštini grada Leskovca, sada narodni poslanik GG Za Leskovac zajedno, kaže za Jugmediu da je današnja situacija veoma sličnoj onoj iz perioda pre 5.okrobra, odnosno, devedesetim godinama prošloga veka.
„Isti ljudi koji su pre 5. oktobra bili na vlasti su u zadnjih 10 do 15 godina, danas tvrde da 5. oktobar nije bio dobar. A isti ljudi su u tih 15 godina na vlasti – umesto Šešelja imao Vučića, umesto Miloševića – Dačića. Obećali su da će vratiti Kosovo pod okrilje Srbije, a ne da ga nisu vratili nego su ga skoro dali. Obećali su da će vratiti ljude u fabrike, a ne samo da ih nisu vratili nego su prodali sve što su mogli. Današnji trenutak je, možda najbolji, da se kaže da smo posle svega ponovo došli u devedesete godine prošloga veka. Srbija je na rubu sankcija, na završetku procesa odvajanja od Kosova, na rubu prezaduženosti i inflacije. Sve ono što je bilo karakteristično za devedesete godine“, priča Cakić za Jugmediu.
To je zbog toga, smatra, što se nije desio 6.oktobar.
„Koji se, nažalost, nije desio i očigledno je da je neophodan 6. oktobar da bi ova zemlja konačno postala onakva kakvu smo je želeli i kavu je želimo – kao pravnu državu, zemlju bez diktature“.
Cakić se seća velike energije u narodu tokom desetogodišnje borbe protiv diktatorskog režima, ali i nade koja je držala kako-tako opoziciju i misleće ljude na okupu. Što se Leskovca tiče, kaže da na Širokoj Čaršiji u centru Leskovca nikada nije bilo više ljudi nego tog dana, a da su se na bini sve vreme smnejivali govornici. On ne negira da „smo i sami krivi zbog današnje situacije“.
„Sve naše nade da ćemo dobiti uređen sistem i pravnu državu propale su ubistvom predsednika Demokratske stranke i premijere Vlade Srbije Zorana Điniđića. Promene koje smo želili su do tog trenutka savim napredovale, ali su tim činili ljudi koji su nosili promene. Posle ubistva se sve promenilo. Dve do tri godine posle njegovog ubistva u Demokratsku stranku su došli ljudi koji nisu delili njegove ideje, krvna slika stranke je promenjena i krenulo je loše. Za Leskovac tvrdim da je bilo tako. Ljudi koji su došli nisu bili za politiku za koju smo se mi zalagali. To je bio i razlog što sam 2007,8. izašao iz te stranke. Dakle, ljudi koji su sproveli oktobarske promene, nisu suštinski doveli do loših rezultata“, ocenjuje Cakić.
Na pitanje da li je još pre ubistva premijera trebalo doći do lustracije, odgovara kao pravnik.
„Kratko je vreme bilo i nismo bili tog trenutka sposobni da sprovedemo po zakonu sve što je trebalo za lustraciju. Pa tako svi tajkuni iz devedesetih godina su ostali tajkuni, neke nezakonite radnje koje su se dešavale je pokrilo vreme i zato sam rekao da nam je bio potreban 6.oktobar. Tu mislim da ljudi koji su sačinjavali DOS nisu bili sposobni, a pitanje je koliko su i želeli da to urade i to je ogromna greška. Da nisu ubili Đinđića, danas bismo imali sasvim drugačije situaciju i poziciju Srbije u svetu“,
On navodi još jednu sličnost današnjice sa stanjem devedesetih godina u Srbiji.
„I tada se narod bojao kao danas, i tada niko nije verovao da može da se pobedi na izborima kao što se i sada veruje. I tada su su ljudi plašili da li će ili neće biti rata na Kosovu i da li će nam uvesti sankcije, zaduženosti zemlje i inflacije. I isti ljudi su i tada i sada. Jedino sam ja stariji za 23 godine. I na kraju želim da kažem da je 5. oktobar svetao dan u srpskoj istoriji i da svi koji su učestvovali u prmenama treba da se ponose“, zaključuje Cakić.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Isti ljudi, ali ostareli, jos losiji i opasniji. I mnoooogo bogatiji!
Mnogo pljackaju ovaj siroti narod,kad dodju u fotelju gledaju samo svoje interese narod ih ne zanima.
Nije problem što su isti, što su se obogatili i udebljali krađom preko asfalta, ali je najveći problem što su za ovih 35 godina uništili moral u Srbiji i stvorili sistem vladanja po kome je sve dozvoljeno ako si naš. Čast, poštenje i pravdu izbrisali iz svesti novih generacija i mladima za idole serrvirali ubice i k*ve u svakom pogledu. Zato nam se desio Ribnikar, a danas Niš.
Ponosna sam na 5. oktobar i na 10 godina borbe protiv režima čoveka koji ama baš ništa nije znao
osim da žrtvuje celu Srbiju da bi ostao na vlasti. Tukao je narod na protestima, izvodio tenkove, iste
one koje će slati na ratišta. Tužna sam što se sve vratilo na isto u malo drukčijem obliku. Ravnodušan može biti samo onaj kome je Srbija obećana zemlja i samo oni koji nemaju ni trunke
pameti. Tužna sam što u Srbiji od 1940 do danas nema demokratije, osim pojedinih perioda kada je
samo mirisalo na nju. Hvatam često sebe kako nedeljama izbegavam političke vesti i kako u tim danima osetim mir. No, ipak, ne može se biti uvek gluv, pa kada, okrećući kanale, naletim na
crveno lice s rečima „ja, ja sam vam dao, ja, ja i ja“, dobijem nagon za povraćanjem. Kakva je to država u kojoj ti se konstantno gadi onaj koji je vodi?
Bravo!
Smatram da nakon 23 godine od 5. oktobra „mi imamo jedno užasno zlo koje je veće nego što je bio Slobodan Milošević“. „Ako se ovako nastavi pet ili deset godina, ne da neće biti Kosova, neće biti Srbije. Vucic je najveca tragedija Srbije. Potpusujem, jos ce je rasparcavati, recimo za potrebe Rio tinta.
Razmisljam jutros,slučaj Milana Radoičića,optužnica je napisana da bi bila besmislena i da bi sud odbio određivanje pritvora. Ubedjen sam ne da nece biti Kosova, nece biti srbije. Svakodnevno doziranje ,,vanrednim obrasanjima,, zatupljuje svest obicnih ljudi i neda im se da shvate da su recimo penzioneri vec izgubili 20.000 dinara, koje jos nisu dobili.
Mnogo je u Srbiji Milana Radojicica, oni ce pobediti Vucica. I da mnogo mi je zao sto za njih radi i crkva.
Nešto se ne sećamo vašeg sagovornika do petog oktobra, ali se kasnije lepo uglavio u fotelju kad je DOS došao na vlast. Zbog takvih je peti oktobar i propao.
Danas 5.oktobar nije nikakav praznik već spomenik ugašenim nadama i izneverenim očekivanjima građana i podsetnik da su svi isti bez obzira na priču i „programe i planove“.
Spomenik nesposobnosti i pokazatelj da su u politiku uvek ulazili najnesposobniji i najgori (nastavljeno do danas), a veoma drčni.
Spomenik kako zajednički interes u vidu sticanja ličnog bogatstva može da pomiri sve i opravda sve.
Dokaz da su sve stranke i njihove vođe iste po pitanju načina funkcionisanja, pljačke, korupcije, stranačkog funkcionisanja i zapošljavanja.
Danas je 5. oktobar opomena i podsetnik kakav smo narod, koliko smo nezreli kao društvo i država, koliko smo nesposobni i sebični da stvorimo obrise ozbiljne države, a kamoli nešto više.
I stvarno mi je muka više priča o prvoborcima 5. oktobra, o „nadljudskoj“ borbi i žrtvi učesnika pa do hladnih obloga građanima u smislu „a ja sam otišao kada sam video šta rade“.
Najpoštenije prema građanima je da svi koji su bili u vlasti od 5. oktobra do dolaska presvučenih radikala na vlast izađu i izvine se narodu, zamole za oprost i ispričaju o svim kriminalnim radnjama za koje znaju bez obzira da li su akteri bili prijatelji, kumovi, kolege i tako dokažu da im je stvarno stalo do građana i države.
Isto očekujem i za ove presvučene radikale, da će jednog dana (i to ubrzo) neko da izađe izvini se za sve laži, pljačke i obmane, zamoli za oprost i onda kao svedok saradnik, ispriča sve što zna.
E to će biti početak brige za građane.
Tog petog oktobra došlo je do promena, epohalnih, zajahali su narod lideri DOS-a, njih dvadeset željnih novca, moći, vlasti…e to je ubedljivo bio najgori period u novijoj srpskoj istoriji.Zato, pu pu pu, ne povratili se Cakić i ostali petooktobarci koji su srozali Srbiju i bacili je na kolena.