Jedna za drugom pale se ulične svetiljke u Karađorđevoj ulici u Vranju. Gusto načičkane radnje nižu se duž trotoara.Vlasnici butika nude svojim kupcima odeću i obuću po poslednjoj modi. Za njima nimalo ne zaostaju ni prodavci prehrambene robe, kozmetike, bižuterije… Prolaznici zastanu, pogledaju izloge i žurnim koracima nastavljaju dalje. Ali, pažljivom posmatraču ne može da promakne nahereni kućerak u kome svetluca slaba sijalična svetlost. Izlog ove radnje krasi jedino veliki natpis „Obućar“, ispisan lepim slovima.

Zanat učio u “Modi”

A u radnji zanesen poslom obućar Draža Ignjatović, koji je odavno prevalio osmdesetu godinu, popravlja stare cipele svojim dugogodišnjim mušterijama. Iako u početku nije baš bio voljan za priču, majstor Draža se brzo otkravi i razgovor neusiljeno krenu, starovranjskim govorom. Njegove bistre i plave oči zasijaše neobičnim sjajem kada poče da se priseća kako je krenuo da uči obućarski zanat, a mi se u maloj radionici koja je mirisala na obućarski lepak neprimetno šćućurismo pored furune.

“Vranje je u toj vreme u jutarnji sati, za mene bilo najubavo.Svaki zanatlija je meja kaldrmu ispred svoju radnju. Pa kd prođešem na zanat, smetena i naprskana zemnja mi mirišeše na mis od ubavinju“

„Ej dedino, dedino!  Ja sam ti od šotinsku familiju. Živeli smo kude čuvenu vranjsku kafanu Tekija. Bili smo mlogo siromašni. Tatka nesam imaja. Majka me očuvala i odranila. Ona me i školovala. Škola mi neje išla. I k’d ona vide da ne ide, dade me na zanat. Na obućarski zanat stupi 57. godine. Zanat sam učija u „Modu“, tadašnju zadrugu kude se proizvodila obuća. Imala je nekolko radionice. I nas sedam učenika je tuj učilo obućarski zanat.  Učija sam s volju i za tri godine kol’ko sam proveja na zanat naučija sam sve što sam od moji majstori mogja da naučim. Ništa mi neje bilo teško. I na posletku sam polagaja ispit. A k’d sam položija završni ispit odma sam počeja da učim za kalfu i imam i tuj diplomu. K’d počo ovoj više školovanje osećaja sam se kao da sam bidnaja majstor jer sam mogja sam cipelu da napravim. Jedva čekašem da s’mne pa da pođem u zadrugu da još nešto naučim”, priseća se majstor Draža.

Tu on zastade sa pričom i gotovo setnim pogledom stade da prati prefinjenu liniju modernih muških cipela koje je popravljao. A kada se uveri da je sve namestio kako treba on nastavi.

„Eh dedino! Kd položi kalfen ispit, odluči da otvorim svoju radnju. I tej 62. godine, u svoju 22 godinu, u ovuj ulicu gu i otvori, kude sam i s’g. Muka me je na toj naterala. Nesam imaja od što da živim. Reko za gol život će zaradim, ako ne za poviše. Bilo je teško, ali sam se onakoj mlad i neiskusan izborija za svoje mušterije. Nikoga nesam prevarija. Uvek sam kvalitetno odradija i toj mi je bila najbolja reklama. Stalno sam pratija modu takoj da sam na moje mušterije koje su tražile da gi napravim cipele uvek mogja da preporučim koji su modeli u modu i od koju kožu mogu da gi napravim”, priseća se starina.

Od siromaha do vlasnika radnje

Ovaj skroman i nadasve vredan čovek, zaljubljenik u svoj rad, zadovoljan je onim što mu je obućarski zanat priuštio. Sagradio je kuću i odškolovao decu.

“Gledam s’g kako po neki mladi ljudi imav sve. Tatko gi obezbedija i položaj i pare i dobro auto. I pa ne gi valja. Nikako da bidnev domaćini. Nego pa su lopovi i probisveti i toj, dedino, ne valja”

“Oženija sam se u osmnaes godine. I moja žena je imala tolko. Iako be’mo mladi, mlogo smo bili ozbiljni za svoje godine. Odma smo kuću počeli da zidamo. Za tri godine gu završimo. Oba smo bili domaćini. U ljubav i slogu očuvali smo deca. Dedino, zapanti dobro. Bez ljubav u kuću nema napredak. Toj sam u brak imaja i bilo mi je dobro. Od siroma sam domaćin bidnaja. Nesam obogateja. Sve sam s ovija deset prsta zaradija. Od svoj rad sam živeja i toj ti je, dedino, najslatko”,priča Draža.

Ženidba sa 18 godina

Ovaj prekaljeni obućarski majstor i danas pamti dane kada mu je dolazilo da digne ruke od svega i stavi katanac na radnju. Ovo pogotovo kada je u Vranju ojačala obućarska industrija i kada je tržište preplavila strana roba. Tada su mahom svi kupovali obuću i retko ko je donosio na popravku. On je, međutim, smogao snage da preživi ta vremena i opstane do današnjih dana.

“I dan’s k’d sam u penziju ja rabotim. S penziju koju primam ne mogu da pokrijem svi troškovi i zatoj rabotim. Neću od deca da tražim. Zdravlje me dobro služi. Po lekari ne idem. Nikakav lek ne pijem i sve dokle me zdravlje služi moj zanat neću da ostavim”, odlučan je stari obućar.

Pogled majstora Draže opet odluta u daljinu. Ispred izloga promiču ljudi žurnim korakom. Retko ko baci pogled na ovu majstorsku radionicu. Bez obzira što industrija obuće guta ovaj zanat, on tvrdi da može skromno da se živi od popravki obuće i od, sada ređe, izrade obuće. Samo treba voleti taj posao i potpuno mu se posvetiti. Baš onako kao što to on godinama čini.