Ko god jednom kroči u prostorije Likovne radionice Narodnog univerziteta u Vranju uvek poželi da se vrati u taj čudesan, čaroban svet boja u kome svako pronađe svoj životni put. Da ova čarolija nikada ne nestane, stalno brine njen voditelj Vesna Marinković Stanković, diplomirani master slikarstva.

Otuda ona već već punih 25 godina funkcioniše na principu rad,red i disciplina. A za sve ove godine kroz nju je prošlo preko dve hiljade polaznika, od kojih je čak 230 upisalo željenu umetničku školu ili Fakultet likovne umetnosti. Ovim uspehom se Vesna veoma ponosi i kaže da će misija postojanja Likovne radionice biti ispunjena tek sa otvaranjem neke umetničke škole ili Fakulteta likovne umetnosti. Uostalom sa tim ciljem je pre dve i po decenije zajedno sa suprugom Goranom Stankovićem, master industrijskim dizajnerom, i pokrenula inicijativu za njeno otvaranje.

Misija Likovne radionice otvaranje umetničke škole ili fakulteta

Želja da u Vranju formiraju jednu ovakvu radionicu u kojoj će da se likovno obrazuju svi oni koji to žele bez obzira na godine starosti, kod ovo dvoje umetnika rodila se gotovo u trenutnku kada su se upoznali u Likovnoj radionici Sergeja Jovanovića, na Banovom brdu, u Beogradu, gde su inače kao studenti dolazili da se i sami likovno usavršavaju. Od te zamisli nisu odustajali čak i kada su obadvoje zasnovali radni odnos u Vranju. Do konačne ralizacije njihove zamisli došlo je prilikom susreta sa Miroljubom Stojčićem, nekadašnjim predsednikom opštine, a kasnije i gradonačelnikom Vranja, koji je bio veoma zainteresovan da se u njegovom gradu formira jedna ovakva radionica.

Otuda im je tadašnje opštinsko rukovodstvo i dodelilo prostorije za rad tik uz Školu animiranog filma. To je bio veliki podstrek za ovo dvoje ljudi, tada mladih entuzijasta, koji su odmah oko sebe okupili sve one ljude uzrasta, od sedam do sedamdeset i sedam godina, koji su želeli da se u njihovoj radionici likovno usavršavaju.

Za njih se vrlo brzo pročulo u gradu, ali i šire kada su počeli da otvaraju izložbe i kada su nacrtali mural na Dečjem odeljenju vranjske Bolnice.

Videći šta rade i šta još sve mogu da urade, Stojčić im je predložio da se presele u prostorije Narodnog univrziteta i tamo nastave svoj rad.

„Kada sam ispred barake u kojoj je radionica trebala da bude smeštena videla ogroman divlji kesten koji na tom mestu postoji više od dvesta godina i osetila njegovu energiju znala sam da smo našli svoj pravi dom i da će nas ovo usamljeno čedo juga čuvati od svakog zla“, priseća se Vesna.

Ovog stoletnog starca, koji se svake godine u proleće preruši u mladića i 1. maja ih obraduje predivnim belim cvetovima, naprosto obožavaju svi polaznici Likovne radionice, a mnogi od njih su upravo ispod njegove senke naslikali svoja najbolja dela.

Likovna radionica druga kuća polaznika

Kad god je polaznici „iznenade“ svojim najboljim delima, a to čine veoma često, Vesni je srce puno. Kaže da se uvek potrudi da iz svakog polaznika izvuče najbolje što može i da zbog toga mora svakom da pronikne u dušu. Otuda se potrudi da se svaki polaznik u ovoj radionici oseća kao kod svoje kuće gde može slobodno da govori i radi na ostvarenju svojih ciljeva.

„Mi činimo jednu veliku porodicu u kojoj živimo, stvaramo i zajedno se radujemo svačijem uspehu. Na taj način stignem da svima upoznam karakter na osnovu koga znam koju tehniku treba da razvijam kod svakog od njih.“, objašnjava Vesna.

To što u svakom svom polazniku traži Vesni se mnogo puta nametne samo od sebe. Kaže da nikada neće da zaboravi trenutak kada je Neveni Micić, koja je porasla u Likovnoj radionici, a koja je sada student kostimografije u Beogradu, na njeno ustaljeno pitanje šta treba da crta jednom prilikom rekla da treba da nacrta krokodila koji ima periku na glavi, sobne papuče i cvetnu haljinu na sebi i peva svoju omiljenu pesmu na mikrofonu. Vesna je u prvi mah pomislila da je u potpunosti zbunila, ali ju je Nevena prijatno iznenadila kada je oduševljeno zapljeskala ručicama i nacrtala najlepšeg krokodila koji je ikada u životu videla.

„Ovde dolaze deca sa specifičnim individualizmom. To su jako fine duše i veliki je izazov raditi sa njima. Ne bi ni moji radovi bili magični da nemam tu povratnu energiju i nemam sublimaciju svega toga“, kaže Vesna.

Zbog Likovne radionice odbili odlazak u inostranstvo

Mnogi su u ovu Likovnu radionicu došli još dok su bili u vrtiću i tu bukvalno odrasli. Zbog toga joj se iznova vraćaju i kao odrasli ljudi. A kada posle mnogo godina nogom prekorače njen prag i ponovo u nozdrvama osete njen stari miris odatle odlaze nadahnuti novom energijom koju obavezno pretaču u nova likovna dela. Neki zbog ovakvog tretmana u Likovnoj radionici nisu hteli da odu na školovnje u inostranstvo. Tako je jedan poznati Vranjanac koji je imao mogućnost da pošalje svoje dete na dalje školovanje u London rekao Vesni da ona neće da ode zato što tamo nema Likovne radionice koje ima Vranje.

Da se čuda dešavaju u ovoj radionici govori i podatak da je jedan svršeni teolog zajedno sa svojim detetom pohađao časove u radionici, a potom i sam upisao Fakultet likovne umetnosti.

„Kada me je pitao da li može da upiše ovaj fakultet, rekla sam mu da za ostvarenje životnog sna nikada nije kasno. Magija u našoj radionici je toliko velika da smo eto uspeli čak da raspopimo i popa“, priča uz smehVesna.

Ona ističe da želje, nadanja, srahovanja, svojih polaznika veoma često upozna i kada u radionici slave nečiji rođendan i kada svi zajedno odgovaraju na pitanja iz sveske njenog asistenta Zumena. Kaže da se nikada nije desilo da svi izađu iz radionice, a da se na rastanku međusobno ne izgle.

To njihovo pozdravljanje palo je u oči čak i radniku obližnje trafike koji je jednom prilikom pitao Vesnu koga i gde ona to stalno ispraća, a kada mu je objasnila da je to njen ustaljeni način pozdavljanja sa svojim polaznicima on je samo zavrteo glavom i rekao „Ja ovoj u život nesam videja“.

Postavljena na ovako zdravim temeljima vranjska Likovna radionica uspela je da opstane svih ovih godina. Vesna želi da ona ubuduće bude još snažnija i jača i zato želi da je kada bude otišla u penziju vodi neko ko će moći da ostvari ono što ona nije mogla.

Upravo svog naslednika ona vidi u svojoj saradnici Zorani Jovanović , koja je proglašena studentom generacije na fakultetu Likovne umentnosti u Beogradu i koja je dva puta osvajala Dositejevu nagradu.