LESKOVAC-Profesor hemije u Leskovačkoj gimnaziji Predrag Stoiljković (40) 2008. godine proglašen je za najboljeg profesora hemije u Srbiji jer je za sedam godina imao najveći broj nagrađenih učenika na takmičenjima. Te generacije su u međuvremenu završile studije sa najboljim ocenama, a oni koji svršavaju fakultete sa desetkama kažu da im je inspiracija i motivacija bio profesor Peđa.

– Ne postoji recept. Ovaj posao voliš ili ne voliš. Moj svaki čas je kao premijera neke predstave – priča profesor Stojiljković, koji budno prati nastavak školovanja svojih učenika.

Njegova učenica Ljiljana Stojanović, koja je dva puta bila državni prvak u hemiji, pre nekoliko dana je sa 25 godina postala najmlađi doktor nauka na Fakultetu za fizičku hemiju, Vladimir Prokopović je na biohemiji proglašen za najboljeg studenta po izboru studentskih organizacija, Miloš Baljozović sa prosekom 10 je na master studijama na fizičkoj hemiji, Dragan Conić na istom fakultetu ima samo dve devetke, Ivana Živković je odlična na postdiplomskim studijama medicine….

– Kako učenika naterati da na petom času upamti suvoparno gradivo, pa još u školskoj laboratoriji koja zapravo i ne liči na laboratoriju. Za svaki čas pravim scenario, svesno odstupam od uštogljenih planova i programa, prilagođavam ih potrebama učenika, povežem sa primerom iz života, rizikujući da zbog toga popijem i kaznu – objašnjava.

Sve što je naučio i čemu uči sadašnje generacije, među kojima, veli, ima mnogo favorita, proisteklo je iz obostrane ljubavi.

– Samo sledim njihove talente i njihova interesovanja. Učim ih da razvijaju takmičarski duh jer život je jedno veliko takmičenje. Tražim od njih da ostanu dosledni sebi, svojim osećanjima i idejama, da ih ne menjaju drugi, već da se sami menjaju, da prate svoje zvezde i uspeh neće izostati – zaključuje profesor Peđa, kome su roditelji bili namenili titulu lekara.

– Hteli su da budem doktor. U malom mestu poput Leskovca roditeljima je draže da se hvale sinom doktorom nego profesorom, no nekako sam uspeo da se izborim za hemiju. Nisam želeo da se ukopam u laboratoriji već sam u startu znao da ću biti predavač – priča profesor kome osmeh ne silazi sa lica.

Osmeh, šala ili vic je još jedan način za motivaciju učenika.

– Sve svoje privatne probleme ostavim ispred učionice. Moraš da pokažeš da su ti oni najvažniji na svetu, da pratiš njihov ritam. Jedino tako ćete pustiti da uđeš u njihov bogatiji svet, da se popneš na njihov nivo – dodaje.

Profesor Stojiljković je jedan od retkih koji se ne žali na nisku platu. Dovoljno je, kaže, ako dobro osmisliš i rasporediš, stigne do sledeće – ali se žali na uslove rada.

Gimnazijska oskudno opremljena laboratorija u kojoj formule sa table pomoću koca i konopca pretvara u rastvore je njegova bolna tačka.

– Tu nešto mora da se menja. Škole su rupe bez dna, svuda nešto nedostaje, a novca malo. Zato mislim da je uspeh naših studenata još veći jer su prva praktična znanja sticali na aparaturama starim nekoliko decenija – zaključuje profesor sa najvećim brojem osvojenih učeničkih nagrada u Srbiji.

BLIC

Autor: MILICA IVANOVIĆ