Sneg je zavejao planinska sela iznad Leskovca, Bojnika i Lebana baš na zadušnice, u danu kada se obilaze grobovi, pale sveće i stoji kraj seni predaka.

Jedan starac toga dana nije mogao do groblja. Groblje je visoko, na brdu, a on je ostario, zavejan i teško hoda. Ostao je kraj prozora, gledajući u put i čekajući da dođu njegovi iz grada.

Niko se nije pojavio.

Prvo ih je pravdao. Verovatno rade i subotom. U gradu se teško živi. Nisu mogli. Otac uvek nađe opravdanje za svoju decu.

Obučen kao da će svakog časa krenuti, sedeo je u ledenom kućerku i gledao kroz prozor. Onda je ustao, uzeo štap, otvorio vrata i izašao na malu terasu. Gledao je kolonu ljudi koja silazi niz brdo. Zadušnice su završene, običaji obavljeni, svako je krenuo svojim putem.

Neki su otišli u grad. Neki su svratili do starih kuća da još malo posede sa usamljenim roditeljima. Da im se kuća raduje. Iz kuće preko puta čula se galama sve do večeri.

U selima se ljudi danas najviše okupljaju na zadušnicama i sahranama. Svadbi je sve manje. Plača beba gotovo da i nema. Ni dece.

Starac je tada pustio suzu.

Grob njegove žene toga dana ostao je bez sveće i cveća. I grobovi njegovih roditelja. I babe i dede. I onih pre njih, dokle se pamti. A u ovim krajevima pamti se do prababe, do čukunbabe, do predaka koji su se doselili kada su Turci odlazili iz Srbije.

Posle tuge došao je bes.

Ne, mogli su da dođu, pomislio je. Ako ne zbog mrtvih, onda zbog mene živog. Nisam ih video tri godine. Mogli su. Zaboravili su, kao i lane.

Vratio se u kuću, seo i nastavio da gleda prema putu.

Nije znao da možda, preko brda, u nekoj drugoj kući, isto tako kraj prozora sedi još neka starica ili starac. Ali je znao da nije jedini.

To je danas slika mnogih sela.

U mnogim kućama ostali su samo starci, prozor i pogled uprt ka drumu kojim su deca odavno otišla u grad.

Sela se ne gase odjednom. Prvo utihnu dvorišta. Onda se ugase glasovi. Na kraju ostane po jedan star čovek da gleda kroz prozor i čeka.

Najveća tuga pustih sela nisu samo prazne kuće. To su roditelji koji još veruju da će se na kapiji pojaviti neko njihov.

Dok mlađi odlaze za poslom i životom, u selima ostaju oni koji broje zime, gledaju u put i nadaju se koracima koji sve ređe dolaze.