Што сам старији, а спадам међу срећнике који живе довољно дуго, то сам свеснији важности медија, јавног мњења и јавности. Свестан сам, јер знам, а и памет ме још увек доста добро служи, да опстанак сваке нације, па и српске зависи од економије, културе, здравства, слободе појединца и – самосталности  штампаних и визуелних медија.

Нема ли тога, одвајање медија од сваког утицаја државе – што је врло битно, ако не и најбитније – нема ни демократске државе, а ни здраве нације.

Међутим, као да се, у последње време, све више  продубљује неповерење између новинара и самих конзумената илити читалачке публике, баш због огромног утицаја државе на уређивачку политику, скоро свих штампаних и визуелних медија у нашој држави. Дара је прешла сваку меру! Тако мним. Повод, за овај текст, је реченица госпође Ивановић, у колумни „Ловци и ловине“,  која гласи: „Ovde smo, dakle, i zato što nam se civilno društvo uspavalo, podgojilo se, olenjilo se, gleda svoj interes, a medijska reč nije pod ključem sve dok su joj civilna društva, odnosno, građani slobodni. Dok se to ne desi, a u Srbiji se ne pamti takav period, uvek ćemo mi novinari biti – lovine, a ne lovci”.

Ништа тачније, ни сажетије, зашто нам је медијска сцена у Србији  таква каква је, а катастрофална је – нисам прочитао у последње време.

Само да напоменем: НВО сектор је само један од многобројних сегмената цивилног друштва; у Србији су као камилица на болесно тело, док се у земљи настанка дефинишу као „пси чувари“ демократског, цивилизованог, једном речи грађанског друштва – тек толико да се зна! Цивилизацијска тековина друштва је јачање невладиног сектора, а културе је пак однос власти према њима.

Међутим , како која власт у Србији се промени, тако се и однос према НВО сектору драстично мења. Та топло – хладна комуникација, између власти и НВО сектора,  довољно дуго траје да би већ могло да се говори о томе да је: историја њихових односа само је оно предиво што дан исплете, ноћ испара!

Поготову, важи за ову власт, где Вучић, тоном који међу пристојним људима није допустив ни у кафани, поручије целој Србији: „Никада нећу да будем део цивилног друштва“. Он, Вучић, каже и да има оних који желе да Србија буде цивилно друштво, и наставља: „Па неће никад…Па нећемо никада тако да се понашамо!“  Упркос томе што у Србији „неколико деценија уназад невладине организације и струка немају саговорника на другој страни„, није спречило појединце из НВО, да склопе са Вучићем „фаустовску нагодбу“, зарад ректалне спелеологије и бедних привилегија, о величању његовог лика и  дела.

Али, таква су времена. Ако такав сраман поступак раде поједине НВО, а раде га иха-ха, шта онда очекивати од новинара – какво понашање?

Када напишем:  новинари, онда мислим само на Jугмедиине, остали ме не интересују. Новинари би требали да износе истину, и само истину. Не могу лаж и истина да имају иста права. Не сме постојати новинарско- навијачки понашање, на: ваши, наши, моји, твоји, њихови. Не иде. Зар, не?

Зато што новинари нису узгајивачи опозиције, а још мање узгајивачи власти; они су  само чувари демократских тековина друштва, борци против диктатуре, тираније и самовоље власти. Због тога што су медији  контролори власти у корист јавног мњења, због тога што је слобода медија предуслов слободне Србије.

Основна тековина демократске цивилизације је јавна дебата и сучељавање различитих мишљења, а тоталитарна култура – једноумље и саборност. И, да зло не чује, не смеју бити ничији Фифији. Што би рекао песник: Тако Фифи живи, на узици од свиле, са ноктима лила, с машницом од тила. Ови „ваши и моји“ са портала, не друже се са Фифијем! Знам. Старомодни су. За њих још увек важи новинарски кодекс: Слобода написане речи и  говора није без одговорности. Али, тај труизам нико не поштује. (Није то цензура тј. аутоцензура. Цензура је цензура. Сем, можда, што неко рече, аутоцензура је „сестра лажи“.)

Међутим, јавила су се нова професионална занимања: коментатор-бот, и  оцењивач коментара. Било шта да напишете јавиће се велики број душебрижника –  коментатора, присталице власти или опозиције, да вам спочитавају и попују, како: Лесковачко новинарство не истражује, не пропитује, не дискутује, не анализира, не образује, не информише правовремено и истинито јер прећуткује истину. Новинари немају интегритет, глагоља коментарлук, и не брину о јавности; наравно, новинари су, под обавезно, нечији плаћеници или послушници, јер То коментарлук из прве руке, зна!?

И онда крену такви изливи мржње према вама и вашој написаној речи –  у таквој земљи живимо,  у тиху мржњу спрам другог –  да је једини одговор: кондуктер кесу!  Рећи ћете: па мржња према било чему и било коме такође спада у корпус људских права, и не крши стандарде демократије, људска права и слободе! Ма, слажем се, али дај да је избегнемо, док јездимо кроз овај јебени живот; док је човеколика бесна пашчад пуштена, а нама руке везане.

Мржња је  мржња, и ништа друго, а најмање смиље и босиље

Шта год написали, напашће вас својим „аргументима“ који немају благе везе и никаквог додира са написаним, јер је напад на људе, који ето нешто пишу, постала домаћа радиност. Увече, када се „одмарају“, играју се лаже и паралаже са циљаним провлачењем кроз блато, и злурадим подметачина, спичкани од живота и рођени, као и њихов шеф, после срамоте! Та потпуно бесмислена конверзација, без икаквог реда и садржаја, која као да је и сама изашла из „Ћелаве певачице“, поприма све атрибуте театра апсурда.

Понекад, имам утисак, да су они творци „Ћелаве певачице“ или да су, бар, као стручњаци за онеспособљавање конверзације – сами протагонисти комада апсурда. „Овде стајем, а настављам у следећу суботу. Више ионако не би стало у ваше главе.“ (Генијални С.Б.)

Леп дан, и свако добро. Ма где били.

Вјачеслав Нешић

У играном комаду апсурда где сви, у исто време,  говоре у глас и нико никог не „чује“, овако тече разговор:

г. Смит: Један савестан лекар треба да умре са болесником ако не могу заједно да оздраве. Капетан брода тоне са бродом у таласе. А не преживи га.

г. Смит:Има једна ствар коју никада нећу разумети. Зашто у личним вестима, у новинама, увек дају године умрлих, а никада новорођенчади? То је бесмислица.

г. Кикић: Ја се, на пример, не стидим свога имена, нити се плашим да га напишем, али се стидим друштва у коме ће се наћи мој текст, а опет ме тера неки ђаво да га напишем. Сам себи делујем као алкохоличар или коцкар који крије свој порок, али не може без њега.

Foto: Slavica Miletić/ Peščanik