Zgrada u kojoj je donedavno bio smešten Centar za ekonomiku domaćinstva „Danica Vuksanović“, čija je likvidacija u završnici, jedna je od najstarijih zgrada koju su sagradile ugledne žena Leskovca iz humanitarne organizacije „Ženska podružnina“ još dvadesetih godina prošloga veka.

Ovo monumentalno zdanje, koje je preživelo dva bombardovanja grada na Veternici, svečano je otvoreno, kako navodi Mira Ninošević, direktorka Narodnog muzeja. 23. oktobra 1927. godine, u vreme procvata industrije, koje danas istoričari nazivaju – Zlatno doba Leskovca.

„Tadašnja opština nije dala ni jedan jedini dinar za njegovu gradnju. Žene iz Ženske podružinie, osnovane još 1892. godine, su same prikupile novac, što izdvajajući iz kućnog budžeta, što prikupljajući novac na raznim dobrotvornim akcijama“, priča Ninoševićeva.

Bilo je to, za razliku od danas, vreme solidarnosti i dobročinstva gde su u ženskim organizacijama glavnu reč imale pismene žene, poput učiteljica, supruga i ćerki industrijalaca, ali bilo je i žena i iz siromašnijih kuća.

„Članstvo u takvim organizacijama bila je velika čast, neka vrsta prestiža, pa se svaka žena trudila da pomogne koliko može, posebno u situaciji kada se zemlja obnavljala“, naglašava Ninoševićeva.

U toj zgradi, u tadašnjoj Milivojevićevoj ulici, danas Partizanskoj, te 1927. godine preselila se Ženska zanatska škola, čije preteče su bile Ženska radionica, gde su mlade dvojke na raznim kursevima učile zanate (1894), kao i Radnička škola, otvorena 1909. godine. Prva učiteljica te škole, priča Ninoševićeva, bila je učiteljica Mica Pešićeva sa platom od 60 dinara.

Dugogodišnja prtedsednica Ženske podružnice bila je Jelena Ilić, žena leskovačkog industrijalca iz pordice Mumdžije

Ženska zanatska škola je bila zatvorena za vreme Prvog svetskog rata i nastavila sa radom 1919. godine. Sa 50 učenica koje su tada počele da izučavaju i naučne predmete.

Na otvaranju zgrade Ženske škole, tačno na 50-godišnjicu od osnivanja Ženske podružine, govorila je Evgenija Dinić, supruga Sretena Dinića, prvi upravnik Narodnog muzeja i urednik „Leskovačkog glasnika“, kao i Milivoje Savić, načelnik Ministarstva trgovine i industrije, koji je, kako je ostalo zapisano, uputio savete ženama.

„Poručio je da se devojke manu bubikopfa, odnosno, tada modernih kratkih fruzra, šminke i kratkih sukanja, te da se više posvete kuhinji i kućnim poslovima, kako bi muškarci više mislili na ženidbu i stvaraju porodice, ai i za muškarce je imao savet a to je da ne briju brkove i ne konkurišu ženskoj lepoti“, priča Mira Ninošević.

Zgradu Ženske podružine, koju su žene Leskovca izgradile skoro svojim rukama, konfiskovali su partizani posle Drugog rata, a u „Danici Vuskasnović“ su se tokom poslednjih decenija radili neki slični poslovi, predavanja i kursevi. Međutim, ta ustanova pod okriljem grada Leskovca nije imala dovoljno sospstvenih prihoda, pa su njen rad i plate zaposlenih pale na gradski budžet, zbog čega je grad odlučio da ukine ovu ustanovu.

Zgrada će se najverovatnije, posle okončanja likvidacionog postupka, vratiti gradu, a šta će u njoj biti smešteno za sada je nepoznanica.

Možda će se u međuvremeni stvoriti neko novo žensko udruženje jer, iako su prošle kroz sve ženske revolucije i dobile pravo glasa, žene danas, kako nedavno rekoše u Leskovcu dve uticajne  dame iz Beograda, manje su poštovane u srpskom društvu nego pre 100 godina. Ovaj kutak može biti ustupljen i deci i mladima kako bi se malo odvojili od mobilnih telefona i ulica, ali za sve to potrebna je ženska solidarnost, humanost i dobročinstvo, kojeg nema ni na vidiku.