Udaja i odlazak iz rodne kuće za mnoge devojke bolan je zbog odvajanja od roditelja i promene načina života, ali u Srbiji su samo Leskovčani kroz običaj češljanka uspeli da dočaraju tu tugu.

Češljanje ili češljanka je, zapravo, ekvivalent za devojačko veče koje je u gradu na Veternici ukorenjeno još početkom 19. veka i zadržalo se do danas, bez obzira na obrazovanje i status buduće mlade, a pesma „Prašatavaj majko, praštavaj“ je tužbalica i zajednički imenitelj koja rasplače i najtvrđe srce.

Dragana Ranđelović (26) nije, kaže, želela češljanku, ali je na to nagovorila majka Ljiljana.

“Ona je pravila češjanje, kao i njena majka i baka i prabaka, pa je smatrala da bi bilo sramota da ja prekinem tradiciju”, objašnjava devojka za Jugmediu pre rituala, tvrdeći da suzu neće pustiti, ali to obećanje nije održala.

“Plakala sam jer je moja majka plakala i svi su plakali”, rekla je Dragana posle češljanja, ne krijući uzbuđenje.

Češljanje je isključivo žensko slavlje, a od muškaraca na njemu se mogu videti samo konobari i jedan dečak star do 5 godina – nakonjče. Ćešljanje se ranije održavalo u devojačkoj kući dva dana pre svadbe, a danas u restoranima.

Centralni događaj kreće kada na veselje stigne svekrva u pratnji rođaka i komšinica, noseći „taze slatku grabenu pogaču“,  siniju  sa spremom za mladu, okićenu bukliju. Sve se to preda u ruke novopečenoj mladoj, a onda kreće ritual.

Na pod se prostire beo čaršav, postavi se kantar, preko kantara jastuk na kome sedne devojka okružena najboljim drugaricama. Preko puta je nakonjče koje u rukama drži naopako okrenuto i vezenom maramicom prekriveno ogledalo. A onda kreće pesma:

„Trešnja se od koren korneše, moma se od majke beleše. Praštavaj majko, praštavaj, ako sam ti nešto zgrešila. Do sada sam tebe slušala od sutra ću slušam svekrva, svekrva, sverka, zaova, jetrva i najmalo mi deverče. Praštavaj majko, praštavaj“.

Već na prve taktove pesme, koja je u Leskovac stigla iz Makedonije, odnosno Vardarske banovine, kreću suze. Plaču sve dame. Negde pri kraju plače i Dragana, pazeći da ne pokvari šminku. Sve vreme nekoliko najboljih drugarica češlja Draganu naopko okrenutim češljem. Dragana ustaje i sada ona češlja svoje drugarice, ali i sve druge devojke, želeći im da se i one što pre udaju.

Kada se završi pesma, Dragana ponovo seda na jastuk. Preko njene glave drugarice stavljaju beli čaršav, a svekrva iznosi grabenu pogaču i tada nastaje pravi metež, guranje, cika i vrisak jer svaka devojka želi parče tog simbola.

Slađana Rajković, etnolog u Narodnom muzeju u Leskovcu objašnjava da svaki detalj ima simboliku.

“Kantarom se na simboličan način meri težina mlade, da se zna koliko je teška pre, a koliko će biti teška nekoliko meseci posle udaje. On istovremeno simbolizuje i odmerenost u braku i želju da predstojeći porođaji idu glatko kao što kijac, odnosno, kruška na kantaru ide glatko po njegovoj dršci – numeratoru. Ogledalo je naopako okrenuto kako se mlada ne bi vraćala u prošlost s obzirom da sada ulazi u red uadatih žena.  Nakonjče, ne starije od 5 godina, kako bi mlada mogla 3 puta da ga podigne, predstavlja simbol napretka i produženje loze, grabena pogača je namenjena devojakam kako bi se i za njih grabili momci, a sam čin češljanja je želja da mlada lepo izgleda na svadbi“, priča Rajkovićeva.

Ovaj običaj podrazumevao je ranije crveni jastuk i crveno ogledalce, boja simbol radosti, ali se danas na većini češljanja ide sa belom bojom jer se teško dolazi do crvenih češljeva sa drškom.

Vremenom je ovaj autentični svadbeni običaj, prerasao u tradiciju, preneo i na nekoliko sela u okolini Leskovca, ali dalje odatle nije otišao.

Milica Ivanović