Spomen-česma na Trgu oslobođenja preko 90 godina je omiljeno mesto za okupljanje u Vlasotincu. Većina Vlasotinčana poštuje spomenik posvećen slavnim rodoljubima, ali bilo je i vandala koji su ga išarali grafitima 2016. godine. Cilj ove reportaže je da podseti na značaj „četiri vlasotinačka lava“ i da upozna širu javnost sa novim podacima, koji su poznati samo u užim stručnim krugovima.

U godinama između dva svetska rata sazrela je potreba da se Vlasotinčani adekvatnim obeležjem oduže hrabrim precima za preko sto godina krvave borbe sa tuđinom. Sokolsko društvo u Vlasotincu, na čelu sa dr Radulom Velaševićem, bilo je glavno da se ova ideja realizuje.

U „Leskovačkom glasniku“ br. 33 iz 1930. piše da je Odbor za podizanje spomen-česme formiran odmah posle Velikog rata i dat je opis kako bi trebalo da izgleda spomenik.

„Spomenik je, glavnim delom, u vidu obeliska, na vrhu sa orlom raširenih krila. Na četiri strane spomenika ispisani su datumi najvažnijih bojeva od 1876. do 1918. godine, u kojima su stradali mnogi građani Vlasotinačkog sreza i Vlasotinca. Imena sviju izginulih biće ispisana u naročitoj „Spomen-knjizi“ koja će se čuvati u udubljenju u samom spomeniku“, piše u Glasniku.

Dve godine kasnije u centru Vlasotinca je podignut spomenik poginulima od Prvog srpskog ustanka do Prvog svetskog rata, što pokazuje da je obuhvaćena i prva polovina 19. veka, jer su Turci triput spalili varoš 1807, 1821. i 1841. godine. Istoričari su utvrdili da je prvo spaljivanje Vlasotinca bilo dve godine ranije nego što se mislilo. Verovatno je 1809. godina upisana na spomeniku zbog Bitke na Čegru, jer ona je odredila sudbinu juga Srbije u Prvom srpskom ustanku. Odustalo se i od idejnog rešenja da na vrhu bude orao raširenih krila…

Na mermernim pločama Spomenika palim rodoljubima u oslobodilačkim ratovima i pokretima Srbije (1809-1918) ispisan je sledeći tekst:

južna strana: „Zahvalni građani sreza Vlasotinačkog 1932. godine“,

zapadna strana: ​​„Za vreme vladavine Nj. V. Aleksandra I Karađorđevića kralja Jugoslavije”,

istočna strana: „Palim borcima za slobodu i ujedinjenje“

i severna strana: „U nacionalnim pokretima i ratovima od 1809. do 1918. godine“ – u potpisu je

uklesan natpis: „S(vetozar) Janković Želece“.

18. septembar 1932. bio je dan kada su se desila čak tri značajna događaja za Vlasotince: osvećenje pomenutog spomenika, sokolske zastave i podruma Vinogradarske zadruge. To je bilo najmasovnije okupljanje građana Vlasotinca u međuratnom periodu. Došlo je mnogo ljudi sa svih strana, a među njima episkop niški Dositej, kraljev izaslanik i general Josif Kostić, ministar Nikola Uzunović…

Činu osvećenja spomenika prisustvovala je Olga Ilić, supruga industrijalca Vlade Ilića, koja je došla iz Beograda da oda poštu nastradalim precima svog supruga i da kao kuma daruje sokolsku zastavu Sokolskom društvu u Vlasotincu. Na službi za nastradale u crkvi bila je i Vladina majka Kostadina, stara Mumdžika, koja je tada imala preko 90 godina. Njenog su oca Jovana, stričeve Đoku i Stojana svojevremeno ubili Turci, a sina Blagoja Bugari u Prvom svetskom ratu.

Učestvovala su na manifestaciji brojna vlasotinačka, leskovačka i niška društva: pevačka društva Njegoš, Bratstvo i Branko, sokolski muzičari iz Leskovca, niški vojni muzičari…

„Vlasotince je doista imalo važnih trenutaka u svojoj prošlosti. Imalo je velikih sobeta i skupova narodnih, ali ovakav veliki slet sveta u njegovoj sredini nije do sada zapamtilo. A imalo je i zašta. Tri proslave je izvelo toga dana: Osvećenje spomenika palim ratnicima, osvećenje sokolske zastave i osvećenje podruma Vinogradarske zadruge. Zbog toga je još od ranog jutra u Leskovcu nastalo otimanje za mesta u automobilima i autobusima, koji su celoga dana jurili između Leskovca i Vlasotinca. Jer je pored zvaničnih korporacija išlo i ostalo građanstvo u velikom broju, iz čega se najbolje videlo da Vlasotince sve više postaje predgrađe Leskovca. Još pri ulazu u Vlasotince iz daleka su ce lepršale zastave na kućama i dućanima. Ulice polivene vodom i trijumfalna kapija sa natpisima: Dobro nam došli! i Slava izginulim junacima! Sve kuće vlasotinačke bile su pripremljene da dočekaju po nekoliko gostiju“, ovako je novinar „Leskovačkog glasnika“ br. 39 iz 1932. opisao atmosferu u varoši na Vlasini.

Spomen-česma je postala omiljeno mesto okupljanja Vlasotinčana sve do danas. Pre rata tu je bila glavna pijaca, a kad je ona izmeštena pored Vlasine (1954), uređen je i park koji uz manje izmene decenijama slično izgleda.

„Spomenik je oblikovan u vidu visokog zidanog obeliska, završno obraćenog veštačkim kamenom. Sastavljen je iz nekoliko povezanih delova, sraslih u jednu organsku celinu. Postolje gotovo kvadratne osnove predstavlja bazu na koju se nadovezuje visoko vitko stablo završeno višesegmentnom „kapom“, raščlanjenom malim lučnim nišama. Na kvadratnom širokom postolju postavljene su četiri česme, na sve četiri strane, naglašene dekorativnom plastikom u vidu glave lava. Ispod njih su „školjke“ za prihvat vode. Na akademski osmišljen spomenik u obliku obeliska aplicirano je mnoštvo „nacionalnih“ ukrasnih motiva, simboličnog i heraldičkog značenja“, piše u „Studiji zaštite graditeljskog nasleđa Vlasotinca, Zaštita i očuvanje stare čaršije“ u izdanju Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Nišu (2024).

O spomeniku je naspisano više stručnih radova i zauzet je stav da je projekat uradio Nikolaj Krasnov (1864-1939) , čuveni beli Rus, koji ostavio značajan trag u izgledu Beograda, ali i brojnih gradova širom Srbije. Najznačajniji je predstavnik akademskog istorizma u srpskoj međuratnoj arhitekturi. Međutim, u pomenutoj studiji iznose se novi podaci o autorstvu spomenika i preispituju se dosadašnja saznanja o kojima govori arhitekta Ivana Cvetković.

„Dugo se smatralo da je Spomen-česma rodoljubima palim u oslobodilačkim ratovima od 1809. do 1918. godine u Vlasotincu delo poznatog arhitekte ruskog porekla Nikolaja Krasnova. Na to je upućivao poznati arhivski projekat izrađen 1931. godine, sa njegovim potpisom. Iako se projekat u mnogome razlikovao od izvedenog stanja česme, nije bilo jasno da li su se promene dešavale tokom izvođenja radova. Iako je istoričarka umetnosti Zorica Šipka Ergelešev još 1980. godine navela da je Popović zajedno sa arhitektom Đokićem uradio skicu spomen obeležje u Vlasotincu, prof. dr Aleksandar Kadijević je na osnovu pomenutog arhivskog projekta, izvršio atribuiranje (pripisao) ovog dela ruskom arhitekti Nikolaju Krasnovu. Ostali istoriografi koji su se bavili ovom temom prihvatili su ovo mišljenje. Međutim, s obzirom na to da su razlike između projekta Nikolaja Krasnova i izvedene verzije spomenika očigledne, ponovo se preispitao stav o Krasnovljevom autorstvu“, objašnjava Ivana Cvetković koja radi u Zavodu.

Detaljnije se ovom tematikom bavila Danijela M. Milošević u okviru svoje doktorske disertacije „Arhitekta Petar J. Popović (1873-1945)“, koju je odbranila 2019. godine na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Ona je došla do podataka da je za spomenik izrađeno nekoliko skica i najmanje dva projekta.

„Prvu skicu nacrtao je Petar Popović novembra 1929. godine, koja je suštinski najsličnija izvedenom objektu, od koga se razlikuje samo u razmerama pojedinih elemenata (visina obeliska, širina isturenih „posuda“ za odvod vode) i dekorativnoj plastici (nedostaju stilizovani štitovi na obelisku kao i ploča sa natpisom). Skica arhitekte Vojislava Đokića, sa spomenikom postavljenim na stepenastom postolju, sastoji se iz visoke četvrtaste baze koja se nastavlja u vitak osmostrani stub na čijem vrhu je zamišljen orao raširenih krila. Spajanjem prvog Popovićevog i Đokićevog predloga, nastalo je još jedan predlog za ovaj spomenik. Osim navedenih skica, dostupna su još dva projekta urađena za Spomen-česmu palima za otadžbinu u Vlasotincu. Prvi je delo arhitekte Petra Popovića, izrađen januara 1930. godine, koji je i realizovan. Drugi projekat je delo arhitekte Nikolaja Krasnova iz januara 1931. godine. Istoričar arhitekture Tadija Stefanović detaljno je analizirao svaki segment projekta i upoređivao sa izvedenim stanjem, pri čemu je došao do zaključka da se tokom realizacije iz nekog razloga toliko odstupilo od projekta da se osnovna ideja potpuno izgubila“, pojasnila je Ivana Cvetković.

Na Spomen-česmi na Trgu oslobođenja u više navrata su sprovođene određene intervencije na obnovi, sanaciji i drugim konzervatorsko – restauratorskim radovima. Poslednji konzervatorsko-restauratorski radovi realizovani su početkom 21. veka, a radove je izvodila Umetnička radionica „Stamenković”, pod rukovodstvom vajara restauratora Miroljuba Stamenkovića.

Zavod za zaštitu spomenika kulture u Nišu nije zadovoljan trenutnim stanjem spomen-česme.

„Instalacije vodovoda i kanalizacije nisu ispravne i voda ne otiče kroz kanalizaciju, čime se stvara loša slika. Spomen-česma je išarana grafitima, i opterećena biloškim degradacijama i drugim zaprljanjima. Potrebno je predvideti adekvatne neinvanzivne metode i tretmane bioloških degradacija i čišćenja spomenika. Delovi dekorativnih elemenata spomenika su okrnjeni ili otpali, i neophodno je sprovesti njihovu restauraciju. Završna obrada spomenika od veštačkog kamena ima mikro pukotine i prsline koje je potrebno konsolidovati i zaustaviti njihovo dalje širenje. Takođe, neophodno je sprovesti hidrofobnu zaštitu svih površina spomenika, kao i antigrafitnu zaštitu donjih delova spomenika“, piše u zaključku Studije zaštite graditeljskog nasleđa Vlasotinca.