Večeras sam video, a gde bih drugde nego na Fejsbuku, ostatke greda stare građe kako dogorevaju u selu Gložje u okolini Bosilegrada. Prepoznao sam grede. Kao i u mom selu. Verovatno su od bukovine koja jedino raste na tim visinama.

Prepoznao sam i kuću, iako nikada nisam bio u njoj. Niti u tom selu. Ali je ista kuća kao i nekadašnja mog dede koja se srušila. I iste takve grede su virile ispod starog crepa. I cigle pravljene od seoskog blata, nepečene. Pokazao mi otac nedavno mesto gde su ih sa tetkom pravili. Bili su deca. Tetka mlađa od oca. A onda ih vozili kuću zapregama. Do tada su svi živeli u jednom blatnjavom kućerku u jednoj sobici. Tada su napravili cele dve sobe i podrum pride.

Gledam sliku fotografisanu u povečerje. Ostatke od kamena koji je neko dovezao od negde. Nešto cigala, i poslednja greda koja gori.

Škrtarilo se na hlebu da bi imalo za još koju turu više.

Gledam vatru kako guta poslednje ostatke grede. Još to, i više nema tragova osim uspomena: crkavice koja se odvajala za školu; ispračaj u vojsku; odlazak, tamo negde daleko, u pečalbu; dolazak gostiju za vreme svetkovina; radosti kada se ovca ojagnji ili krava oteli, što bi značilo da domaćinstvo ne stagnira, već napreduje.

A danas posmatram fotografiju i osećam dim i pucketanje vatre poslednje grede nekadašnjeg doma i želju da se nikada svet ovde ne vrati.

Misle oni.

Ovo nije prva upaljena kuća u okolini Bosilegrada. Kaže narod na Fejsbuku da su sumnjali na imigrante. Naravno, uvek su krivi imigranti kada se kuće pale. Nekada je bio rat pa su jedni palili ognjšta drugima da se ne vrate, ali rata davno nema, a i sela su pusta da bi iko ikoga oterao.

A onda je imigranata bilo sve manje, a kuće i dalje gore.

Od 2015. godine u selu se deslio petnaest požara. Izgorele četiri kuće, sedam košare, jedan objekat za seno, jedna garaža i jedna „lada niva“.

Pre par dana izgorele su još dve kuće. Uzrok se ne zna. Električnih instalacija u kući bilo nije. Narod je uplašen i organizuje straže.

Gorele su kuće bez ljudi, ali i one sa ljudima.

Kao u nekoj narodnoj priči gde se u toku noći spušta neki zao duh, pali po noći da bi izjutra nestao ostavljajući iza sebe zgarišta.

Krivili su nesrećne i „zle“ migranti koji pale iz obesti.

A kako migranata nema, a narod davno više ne veruje u narodne priče, biće da je rudnik u pitanju. A onda će se volšebno otkriti da je taj kraj oko Bosilegrada žrtvovan za iskopavanje rude.

I da se voda iz rudnika izbacuje u jezero Lisina, a iz Lisina u Vlasinsko jezero. Večiti adut razvoja političara kukuruz lige na Jugu Srbije.

Tamo negde Coca-Cola otima vodu nemilice trošeći izvore. Otuda izvire voda sa niskomineralnim sadržajem u kojoj je nemoguće da sapun zapeni. Najkvalitetnija koju zemlja Srbija imade.

Ali očigledno da to nije bitno, jer pod zemljom ima ruda koju naša industrija ne može da koristi jer znalaca nema više. Ali može da se proda za neku siću od rudne rente. I tu preostali narod smeta.

Treba mu zatrti temelje. Spaliti kuću da nema gde da živi. Kokošinjac da nema jaja, ako se kojim slučajem predomisli. Seno da nema mleka, jer treba kupovati iz Poljske ili Libana.

Nešto naroda se pobunilo.

Ne daju ostatak reka koje su preostale na Vlasini. U selu Dadince narod je osamdeset dana na barikadama.Znaju da imaju vodu, klimu, zemlju, a za ostalo će se posaditi pa iz zemlje nići.

Ali to znaju i oni drugi, i zato bi svaku preostalu klicu iz zemlje da isčupaju.

Australijski pisac koji se davno odmetnuo preko bare, Sreten Božić Vongar je pisao o zlu koje je Rio Tinto doneo domorocima Australije. Taj seljak iz Gornje Trešnjevice koji se družio sa Sartrom, Simon de Bovoarom i Beketom je u svom stvaralaštvu spojio običaje rodne Srbije sa tragedijom Aboridžina. Kao da je imao predskazanje da od Rio Tinta pobeći se ne može. Bio je hapšen, rukopisi su mu otimani, pa ih je nanovo pisao, ali iza sebe je imao svet kulture čiji se glas čuo. Pisalo se o njemu na stranicama Njujork Tajmsa. O njegovom neobičnom životu i rečima zahvaljujući kojima se čula sudbina Aboridžina.

Da li mi danas imamo intelektualni svet sa snagom reči i razuma čiji eho odzvanja? I ako ga imamo da li ima ko da ih sluša ili su utučeni i čekaju sudnji dan jer njima spasa nema?

Pitanja na koja ja odgovora nemam.

I dok pišem ovaj tekst stalno mi je u glavi slika ostatka grede koja gori u sutonu i replika iz filma „Lepa sela lepo gore“

Lepa sela su lepa i kad gore, a ružna uvek ostaju ružna.