Ko god dođe u domaćinstvo Gorana Stošića, iz Gornjeg Neradovca kod Vranja, da kupi prasiće ne ode odatle dok ne obavi posao i dobro se ne nadiše čistog i svežeg vazduha. Zbog toga niko ne ulazi u Goranovu kuću, čak i kada on insistira na tome. Svi su radi da sa njim sednu na drveni trupčić ispod stoletnog duda koga okružuju stabla šljiva sorte stenlej i razgovaraju o poslu, koji počnu pošto se pitaju za dobro zdravlje i ispričaju najnovije vesti, a to obično čine uz dobru šljivovicu i suvo meso, pa se zbog toga,veoma često, njihovi razgovori oduže.

Ovakva slika se u Goranovom dvorištu ponavlja punih petnaest godina unazad, kada je počeo da čuva svinje prasilje i prodaje prasiće i tovljenike. U ovaj posao ušao je kada je procenio kako može na najbolji način da iskoristi žitarice koje proizvodi na imanju od četiri hektara koji je nasledio od dede. Iako sve to zahteva veliko angažovanje on nikada nije pomislio da zapusti imanje jer je želeo da se na taj način oduži dedi i babi koji su o njemu preuzeli brigu kada je posle devet meseci od njegovog rođenja ostao bez oca, a majka se nakon toga preudala.

To životno iskustvo koje je prošao kao beba učinilo je da prerano odraste i po tome se čitavog života razlikovao od svojih vršanjaka. Bio je marljiv u školi ali i na poslu kada je zasnovao radni odnos kao učitelj. Sada u školi u Nesalcu, gde se nastava odvija na albanskom jeziku predaje srpski jezik i omiljen je među učenicima koji odlično govore srpski. Kada postigne ovako dobre rezultate u školi, Goran sa još većim elanom obrađuje dedino imanje. Za to što radi ima podrušku od svoje supruge koja je od početka njihove veze shvatila Goranovu potrebu da ne napusti dedino imanje čak i kada su prešli da žive u Vranje. Ona za njega ima razumevanja i kada krene prašenje svinja zbog kojih on danima ostaje u dedinom domu.

„U proseku svake godine prodam po šezdeset prasića, a na jesen i po pet tovljenika. Sve prasiće i tovljenike prodam mojim stalnim mušterijama kući i nikada nemam potrebu da ih odvozim na pijacu. Moji prasići su toliko traženi da ne mogu da proizvedem koliko mogu da prodam.Mnogi se vrlo često naljute kada im kažem da sam ih unapred prodao i da nemam ni jedno za njih.“, priča zadovoljno Goran.

Autohtone sorte krušaka rađaju i danas na Goranovom imanju

Tokom godine on uspe na svom imanju da proizvede dovoljno hrane za svoje krdo svinja, što se pozitivno odrazi na kvalitet prasića i tovljenika ali i njihovu cenu. Doduše ima godina kada zbog suše ili loših vremenskih uslova ne može da ostvari željeni prinos i kada mora da kupuje hranu. I u takvim situacijama Goran je uvek uspevao da u proizvodnji ostvari željeni kvalitet i zadrži standardne kupce.U tim trenucima jedino bi mu zasmetalo to što do kuće i dan danas nema put, pa džakove sa koncentratom od prilaznog puta nosi na ramenima i po petsto metara.

„Moja kuća je poslednja u selu. Dočekasmo  eto i 21. vek, a put nikako da stigne do mog doma. Mogućnosti za prosecanje puta ima, samo treba malo para i dobre volje“, kaže Goran.

Uprkos tome što ima višedecenijski problem sa putom, Goran je smogao hrabrosti da se pre četiri godine upusti u proizvodnju malina sorte vilamet na 25 ari. Prošle godine je proizveo oko tri tone malina visokog kvaliteta. Celokupan rod obrao je sa svojom porodicom uz pomoć prijatelja. I ove godine se nada odličnim prinosima.

Goran se posebno ponosi autohtonim sortama kruške koje još uvek rađaju u njegovom voćnjaku. Pokušavali su mnogi da njegove vodence i kakičke kaleme ali se ni jedan kalem nije prihvatio zato što za ove sorte danas ne postoji dobra podloga.

„Kada moji vodenci rode znam da ispečem i po deset kazana rakije i tada dobijem od sedamdeset do osamdeset litara prepeka. Imam odličan voćnjak sa zasađenim raznovrsnim voćem od koga sam prošle godine ispekao oko trista litra odličnog prepeka“,kaže Goran.