Postojao je jedan zamrzivač pod stepeništem. Ne naročito velik, ali tada je delovao kao čitava komora preživljavanja. Beli, sa poklopcem što se teško zatvarao kad se prenatrpa. Tada su zamrzivači u straoj Jugi pred raspadanjem, bili deficitarna roba. Mi smo naš naručili i dobili iz Slovenije. Poštom. On, zamrzivač, koga smo svakodnevno glancali, nije imao ključ — ali imao je svoju tajnu.

U to vreme, Srbija je drhtala od hiper inflacije. Početak devedesetih, kad su se plate trošile pre nego što stignu. Ja sam radila u predstavnišu desetak fabrika, bila glavna i odgovorna urednica fabričkih novina. Plata – visoka, ali bezvredna. Kad se sračuna, sutra vredi 35 pfeninga.

Moj muž radio u još jačoj firmi. Oni su, pametno, rešili da radnicima daju u naturi: polutke svinja, cele gajbe pilića, šargarepe, kante feta sira, flaše soka, brašno, šećer… Naše dvorište u uglu imalo je kup peska. Tamo smo zakopali džak šargarepe, kao da čuvamo zlato.

Imali smo sve. A opet – nešto mi nije bilo jasno.

Meso mi nestaje. Nestaje kao kap u česmu, neprimetno, ali redovno. Pomislila sam na komšiju. Bila sam sigurna da on potkrada zamrzivač, onako, krišom, dok nas nema.

U prisustvu muža, prozivam ga poluglasno, više nagoveštajem nego optužbom, ali moj muž ga brani. Previše ga brani.

To mi je bilo sumnjivo.

Jedne nedelje spremam kasapski đuveč, bogat, mirišljav, sa začinima koje sam čuvala za posebne dane. Suprug se negde izgubio. Čujem ga kako šušti po gornjoj prostoriji. Izađem tiho. Hodam kao mačka. On se spušta stepenicama, a ja iznenada, iz ćoška:

„Šta to nosiš ispod jakne?“.

Zbuni se čovek koji se s lakoćom izvuče iz svake neprijatne situacije.

„Za ručak…“.

„Nosiš li ti nekome meso?“.

I tada, po prvi put, iskreno, kao dete koje zna da je uhvaćeno — prizna.

Davao je.

Komšiluku. Onim tišim, siromašnijim ljudima, koji su ćutali kad su gladni, da ih stid ne ogoli. Pola ulice, kaže, već mesecima jede iz našeg zamrzivača.

„Znaš li“, rekao mi je tada, prvi i poslednji put iskreno o svojim emocijama: „Kako se lepo osećam kad dajem? Kad ih gledam kako ne mogu da veruju, ali uzimaju, sa očima punim tihe zahvalnosti. Tad me stid svih polutki ovog sveta“.

A moj muž nije čovek koji lako pokazuje svoje emocije. On ih gestovima ispoljava. Jer, Balkanac je, iz Leskovca. Ali tog dana – ispričao mi je više nego svi moji pesnici. Tiho, kao da se pravda, sramežljivo, kao da cepa deo po deo.

I nisam se naljutila.

Nisam više bila žena s ključevima i računicom.

Postala sam njegova saputnica u tome.

I kad mi moj novinar ubrzo posle našeg razgovora, bolje reći kraćeg monologa, iz nekada bogate porodice, tiho priznao da mesec dana nije okusio meso, donela sam mu tri pakovanja, koje je pažljivo dodatno upakovao baš moj suprug.

Od tada sam postala ono što sam mislila da nikada neću biti: dobročiniteljka bez sistema.

Dajem. Koliko imam, a to je nedovoljno, ali – dajem.

Crkvi. Prosjacima. Majkama sa decom na drumu. Kad pišem priče o siromašnima, ostavim i poslednji dinar iz novčanika.
Jednom sam dala majci deteta od dve godine kojem su od gladi upali obrazi, a ostala bez goriva, bez ičega – i pešačila kući 15 kilometara.

Nisam se kajala.

Od tada, znam: dobročinstvo nije dužnost. To je sloboda. Sloboda da budeš čovek.

A moj muž…
Nikada nije tražio „hvala“.
Ni reč.
Ni poglede.
Ni povratak.

Zato, danas kad god neko pokuca na naša vrata, ili kad ga vidim da „nestane“ iz kuće s kesom pod rukom, ja samo ćutim… i kažem sebi:

„Opet moj čovek krade meso“.

I srećna sam.

Jer, pored svega u životu, imam i – takvog čoveka.