Ovo je priča o Crkvištu , mestu gde su se okupljali meštani Vlasotinačkih brdsko-planinskih sela Jakovljeva, Krstićeva I Raićeva.Priča o jednom vremenu I nekim ljudima koji su svoj gorštački život tu živeli , a neko vreme tog svog života na Crkvištu provodili. U blizini nikad završene i nikad osveštene crkve.

Na proplanku okruženom sa svih strana brdima, kao svedok nekog prošlog vremena u kome su živeli neki drugi-drugačiji ljudi stoje ostaci ovog nikad dovršenog i nikad korišćenog verskog objekta.

Zidovi su ispucali, krov odavno ne postoji, a trava je progutala prag kroz koji niko nikada nije ušao da se pomoli.

Crkva je sagrađena ili skoro sagrađena 1930. godine. Narod je tada imao veru, ali ne i snage da je sačuva. Hram nikada nije osveštan. Nikada u njemu nije služena liturgija. Nije se čuo poj, nije se zapalila sveća, nije zazvonilo zvono. Ostala je nedovršena svetinja — između neba i zemlje.

Jednim delom zbog nemara, a drugim zbog vremena koje je došlo. Došao je komunizam, društveno uređenje koje nije priznavalo ni crkvu ni Boga. Vera je postala sumnjiva, a ćutanje poželjno. Ljudi su prestali da pitaju, a još brže da se nadaju.

Ipak, crkva nije nestala. Iako nikada nije bila u službi, ostala je kao svedok. Da podseti da se vera ne ruši zabranama — ako je iskrena, ona traje.

To mesto je vremenom postalo poznato kao Crkvište, upravo zbog te crkve.

U blizini crkve bila je škola. Tu je bio i zadružni dom sa salom u kojoj su se održavale igranke, a neretko bi u toj sali svratila i neka svadba sa svatovima, ako bi tuda prolazila. Postojala je i prodavnica u kojoj se moglo kupiti sve što je bilo potrebno jednom seoskom domaćinstvu, a kasnije je otvorena i još jedna, privatna. Pored prodavnice radila je kovačka i potkivačka radnja.

U prodavnici, kod Milana magacionera — tako su zvali prodavca — bilo je svega i svačega. Od bombona preko donjeg veša pa do eksera i opanaka. Seljak nije imao vremena za dangubu, seljački poslovi mu to nisu dozvoljavali. U grad, u Vlasotince, se silazilo baš kad se moralo – da se završi neki administrativni posao ili da se ode do lekara. I to se najčešće dešavalo petkom, kad je u Vlasotincu pijačni dan.

Prodavnica na Crkvištu je bila jedna vrsta seoskog magacina gde se dolazilo da se kupi sve ono osnovno što je bilo potrebno seljaku i njegovoj porodici.

Odmah ispod crkve bila je kovačko-potkivačka radnja i tu je preko celog dana bilo živo i puno naroda. Neretko se čekao red da se potkuju krave ili da majstor Novica nekom nešto zavari, isklepa motiku ili popravi ašov, kazan ili šinska kola. U istom objektu, ali samo sa druge strane radila je i stolarska radionica majstora Timotija-Time. Stolovi, stolice,prozori,vrata…I još svašta od drveta moglo je tu da se naruči da se napravi. I danas sigurno da ne postoji kuća iz ovih sela da nema neki predmet napravljen u ovoj radionici.

Dve kafane, u kojima se u zimskom periodu tražilo mesto više, takođe su bile smeštene u blizini crkve. Naročito živo bilo je leti, a posebno na praznik 4. jula, kada bi se na saboru koji se održavao oko crkve okupio veliki broj ljudi iz okolnih sela. Ni blizina groblja nije smetala da se zavede kolo uz muziku i pesmu. Dve kafane, jedna pored druge, bile su mesto za opuštanje ovih seljaka. Gosti kafane nisu bili samo meštani Jakovljeva, Raićeva I Krstićeva. Dolazili su redovno tu i meštani iz okolnih sela, Zlatićeva, Dejana, Donjeg Gara…Vlasnici kafana, Voja i Drda iz Krstićeva zadovoljno su trljali ruke naročito u zimskom periodu kad nije bilo posla u polju pa su kafane bile zamena za livadu I njivu.

Bilo nekad, a sad su ostale samo uspomene I u trnju urasle kafane.

Meštani tih i okolnih sela nisu bili ateisti.

Iako nisu imali crkvu u kojoj bi se pomolili, imali su veru koju su nosili u sebi. Vera im nije bila u zidovima, već u srcima i u svakodnevnom životu.

Praznovali su svaki praznik. Poštovali svako crveno slovo u kalendaru. Tih dana za vreme praznika se nije radilo, svađa se ostavljala po strani, a kuće su mirisale na post i slavski ručak.

Krstilo se u tišini, slavilo skromno, ali iskreno. Sveća se palila pred ikonom, a molitva šaputala, da je Bog čuje — i bez zvona.

Crkva je bila daleko ili je nije bilo, ali vera nije nestala. Nije se ugasila ni pod pritiskom, ni pod zabranama, ni pod strahom. Prenosila se s kolena na koleno — u pričama, u običajima, u onom nepisanom pravilu da se praznik poštuje jer je svetinja.

Ti ljudi nisu posedovali luksuz.

Ali su imali dostojanstvo, čast i poštenje.

Bili su to čelični ljudi, sa rukama punim žuljeva i leđima naviklim na teret. Ljudi koji nisu mnogo govorili o veri, ali su je živeli. Koji nisu imali mnogo, ali su znali šta vredi. Njihovo bogatstvo nije se merilo imovinom, već obrazom.

Iz tog siromaštva, ali i iz te snage, izgradili su jedno novo društvo — ne savršeno, ali čvrsto.

Društvo u kome su se poštovale vrednosti koje su smatrali svetim: reč data bez potpisa, praznik bez rada, komšija bez interesa i Bog bez svedoka.

Zato ostaci te neosveštane crkve danas nisu znak poraza.

Oni su svedočanstvo jednog vremena u kome su ljudi, i bez hrama, znali ko su i u šta veruju.

A možda je to i poruka nama — da se vera ne pokazuje zidovima, već delima; i da se narod ne meri onim što ima, nego onim što čuva.

Zidovi crkve urasli u trnje i šipražje i dalje su tu, iako pre veka sagrađeni. Tu je i groblje koje je prošireno I malo-pomalo došlo do crkvenih zidova. Na mestu gde se nekada igralo i pevalo, sada stoje spomenici koji podsećaju na te ljude. Ako ništa drugo, opet su svi zajedno — na mestu gde su se i kao živi okupljali. Možda je sudbina, a možda i neke sile tako sve to uredile.

Gde su bile kafane I prodavnice ostale su samo zidine sa prozorima bez stakla. Novo vreme učinilo je da se polako zaboravi staro koje nekad beše.

Ponekad neko prođe ovuda. Zastane. Pogleda zidove. Možda i ne zna tačno šta je tu nekad bilo, ali nešto ga zadrži. Neka težina mesta, neka tišina koja govori više od reči.

Crkviste nije samo ime mesta. To je sećanje. Na ljude koji su ovde živeli, voleli, radili i umirali.

Na generacije koje su prošle kroz ovaj proplanak i ostavile za sobom nešto što se ne može ni sagraditi ni srušiti — trag.

Ti zidovi, ma koliko oronuli, i dalje drže nebo nad sobom. Ne zna se još koliko dugo će. Ali dok stoje, stoje kao podsetnik da je ovde jednom bila zajednica — živa, buna, svadljiva, pobožna, radna, i svoja.

Vreme prolazi. Sela se prazne. Mladi odlaze. Stari ostaju, pa i oni, jedan po jedan, odlaze na groblje koje se sve više širi prema crkvi. I tako se krug zatvara — rođeni blizu crkve, sahranjeni još bliže.

A crkva — ta nedovršena, neosvěštana, nikad u službi — ostaje poslednji stražar. Nema krova, ali ima zidova. Nema svete vode, ali ima kiše koja natapa istu zemlju godinama. Nema sveštenika, ali ima tišine koja propoveda I koja bez zvona poziva na veru,

Možda jednog dana neko dođe i obnovi je. Možda i ne dođe.

Ali dok se pamti — postoji.