Prošle godine, na promociji knjige „Ružičasti crnjak“, sretnem Aleksandra Baljka. Kažem mu: „Baljak, aforizme koje si mi birao za prvu knjigu, ne samo da su aktuelni i danas, nego ništa nisu izgubili na kvalitetu, svaka ti čast na izboru!“.

A ustvari nije do Baljka koji ih je selektirao, nije ni do mene koji sam ih pisao, no se u ovoj državi punih 35 godina ništa nije promenilo.

Ne samo da se nije pomerilo napred no smo se vratili daleko nazad, u srednji vek.

Ovom narodu se milom ili silom nametnu čudotvorci, oci nacije, oni što ih majka jednom rađa (a bolje da nije nijednom), vođe sa oreolom oko glave koji srljaju brže bolje baš u ružičasti crnjak. Ne srljaju oni, no nas guraju.

A sve same kvalifikovane patriote. Pa veći je patriota onaj pastir na planini što čuva ovce, ali se oni toliko busaju u grudi za zemlju Srbiju da me čudi kako im još nije pukla grudna kost?

Trideset i pet godina nas oni plaše nečim.

Prete nam poskupljenjem, ratom, sankcijama, boleštinama, izmišljenim neprijateljem, meteroalarmima, bombastim najavama. Dele nas na ove i one, na partizanovce i zvezdaše, na četnike i partizane, istočnjake i zapadnjake, na članove i raju, na site i gladne, vernike i ateiste.

Prodaju nam muda za bubrege, sve zarad zlatnog prestola na kome su se ustoličili.

Brane državu koju prodaju, poklanjaju reke, rudnike, ostavljaju nas bez ičega, a sve za naše dobro. 35 godina oni nas mažu i lažu, dižu na nivo alarma nebitne stvari da bi nam iza leđa progurali vozove, krive Hrvate, Albance, Crnogorce, rat u Libanu …svi su krivi što nam je loše, samo su oni zaslužni što nam nije gore.

A narodu se smučilo od veličina, nepogrešivih, bezgrešnih, novih Isusa koji se žrtvuju za nas. Veći od Svetog Save, požrtvovaniji od kneza Lazara, umniji od Tesle.

Ni tada, ni sada se ne zanosim da će satiričari i književnici uopšte, ili bilo koja umetnost popraviti svet, ali 35 godina, što je mnogo mnogo je, dosta, bre!

aforističar Milko Stojković