Dok osvajaju nagrade i dok ga hvale, dok sve usluge pripisuju i njemu, o njima sve najlepše. Suprostave li mu se samo jednom rečju, sve najgore. Posebno najgore kada svojom voljom ostave funkciju direktora i najgore kada pojedinačno dobiju nagradu, a nisu ga prethodno pitali za dozvolu. Tada bezmalo postaju – državni neprijatelji, pošto se čovek ponaša kao Luj 14 – „Država to sam ja“, prevedeno – Leskovac to sam ja.

Naravno da ste prepoznali. Reč je o gradonačelniku Leskovca Goranu Cvetanoviću, o samo jednoj njegovoj sujetnoj i bahatoj crti.

Idemo redom.

Diplomirani istoričar Mira Ninošević je na funkciji direktora Narodnog muzeja bila dva mandata i za to vreme muzej je četiri puta bio proglašavan najboljim u Srbiji. Za dve godine, pod njenim vođstvom, dakle u rekordnom roku, napravljena je još jedna, nova postavka, nagrada za najbolji Sveslovenski muzej proistekla je iz onoga što je ona sa svojim timom radila, a zbog svega toga dobila je i Sretenjski orden od predsednika Republike Srbije.

No, avaj, Ninoševićeva je odlučila da se po završetku drugog mandata povuče sa funkcije kako bi se oslobodila velikog stresa i pritiska, jer je u međuvremenu tužena za navodni mobing, a kada je došla oslobađujuća presuda, Mesko, kako voli sam da potencira svoj nadimak, to nije saopštio javnosti, upućeniji kažu da to ni sam Muzej nije objavio, kako bi se skinula ljaga sa nevine žene. Tužena je i za sistematizaciju i taj proces nije dobila jer je sud, kada su u pitanju radna prava po difoltu na strani radnika, ali joj je to uzeto za zlo, iako je tu sistematizaciju morao da potpiše i sam gradonačelnik Leskovca i da odbornici dignu ruke za nju. U prvi mah bilo je: „Ne sekiraj se“, ali sve je pošlo nizbrdo posle njene lične nagrade, pa je žena pred penzijom, žena ovenčana brojnim nagradama, doživela neviđeni jednogodišnji mobing, bez ičije zaštite. Ninoševića nije bila član SNS i nije izdvajala celu jednu platu za članarinu i nije htela da se brani u medijima.

Diplomirani ekonomista Staniša Ristić, Cvetanovićev sabornik još iz vremena početaka Srpske radikalne stranke. Bivši direktor JKP „Pijace“, za koga radnici pričaju i dan-danas da je bio najbolji direktor tog preduzeća u poslednjih 30 godina. Potom je, kao član SNS, bio direktor JP Vodovod, pa smenjen, pa ponovo postavljen i u tom drugom mandatu postao je jedan od najkritikovanijih direktora, pa je podneo neopozivu ostavku. Istini za volju ne znam kakav je bio direktor u Vodovdu, ali ono što znam toje  da je jedini od direktora, načelnika i šefova imao hrabrost da se Cvetanoviću makar jednom rečenicom suprostavi na javnim skupovima.

Pre nekoliko dana na adresu Jugmedie stigla je poveća poruka sa jednog od kolegijuma, a Cvetanović ih drži ponedeljkom. Prenosimo samo ono što se odnosi na Stanišu Ristića: „Smenio je „Sinišu (greška u imenu od autora poruke p.n.), sa mesta pomoćnika direktora Vodovoda. Poslao ga da radi u Gorini (fabrika vode p.n.), a sve zato što je odbio da bude direktor Autobuske stanice izvlačeći se na to da je oboleo. Drao mu se, svašta mu je reko“. Postavlja se pitanje šta će diplomirani ekonomista raditi na fabričkom postrojenju. Možda brojati protok vode u sekundi?

Ovo troje direktora samo su najsvežiji primeri – žrtve, kroz golgotu su prošli mnogi, znani i neznani, ovi drugi što su se bojali i sakrili svoju patnju od očiju javnosti.

Glumac Dragan Boža Marjanović je, takođe kao nestranačka ličnost, postavljen na funkciju direktora Narodnog pozorišta Leskovac novembra 2018. godine, ostavku je podneo januara 2024. godine. Za to vreme bio je u v.d. statusu. Mogao je, kao mnogi drugi, ekspresno da se dočepa fakultetske diplome, ali nije hteo. „Bilo bi to nepošteno od mene“, kazao je jednom prilikom. Za tih nešto više od pet godina, pod upravom Marjanovića leskovačko pozorište ovenčano je brojnim domaćim nagradama u zemlji i inostranstvu, a za sve pobrojane trebalo bi mnogo više prostora. Samo na jednom festivalu osvojilo je 7 nagrada „Joakim Vujić“.

Govoreći o ponuđenoj ostavci prethodnog i sadašnjeg direktora, diplomiranog glumca Stanislava Grujića, Cvetanović je kazao i ovo:

„Dokaz da ih je prethodni direktor potpuno relaksirao, da malo rade (glumci p.n.)… navikli su na velike plate, a da ne rade ništa“?

Ne želim da budem u koži Marjanovića niti glumaca, koji, uzgred ne primaju veće plate od njegovih gradskih većnika/ca, čiji je zadatak da dižu ruke, čast izuzecima, mada ja bih njih nagradila mnogo većim zaradama, većnike, videvši im smrknute face posle brifinga, ali i zbog klimanja glavom, jer i to je – umetnost.

A oni umetnici u pozorištu, uzgred, primaju od 80.000 do 115.000 dinara, u zavisnosti od toga da li se tretiraju kao prvaci ili početnici.

I, uostalom, da li glumce treba relaksirati ili ih tretirati kao partijske radnike, podanike i robove? Ja mislim da ne treba, jer tek u relaksiranom stanju oni mogu da se opuste, užive u lik koji igraju i uz pomoć reditelja izvuku – maksimum.

Šta reći za Dragana Božu Marjanovića, koji je u međuvremenu stekao nacionalnu glumačku slavu i koji je nekoliko važnih uloga odbio zbog prioritetnog posla, što je ispravno i po zakonu, ali i što je svoje vreme trošio vodeći tribine SNS-a i svoj glumački talenat. I sada treba reći – ako mu je! No, sećam se jedne njegove rečenice, parafraziram, da sve to radi zbog Gorana Cvetanovića, čoveka koga izuzetno poštuje. Ispada da poštovanje nije bilo obostrano. Na kraju, to mnogi shvate, ali bude kasno, kao što i u mom domu to pojedini ne shvataju.

I kom Goranu Cvetanoviću i inače verovati? Onom koji se hvali svojom navodnom isrkrenošću ili onom koji poštuje samo po sopstvenoj potrebi i interisima? Jedno mu, međutim, treba verovati, a to je onda kada kaže da se uspeh ne prašta, a ja bih dodala, u Leskovcu se ne prašta samo ako nije ostvarem pod njegovim plaštom i sponzorstvom!