Upoznala sam ga tek juče, ali imam osećaj da njegove stihove nosim duže. Dragan Veličković, pesnik koji se svuda predstavlja kao pesnik iz Leskovca, iako živi i stvara u Velikoj Sejanici, rođeni umetnik i samouk muzičar, slikar i grafički dizajner, jedan je od onih ljudi koji vam ne govore da su umetnici – oni vas puste da to sami otkrijete.

U njegov dom u Velikoj Sejanici, selu koje se smestilo na 600 metara nadmorske visine iznad Grdelice, vodi vas put kojim se i vetar uspori. I taman kada pomislite da vas čeka obična seoska kuća, dočeka vas umetnost u patikama, sa osmehom i toplim pogledom, ispred kuće sa pogledom na prirodu.

Ispred svoje kuće, osmehnut i skroman, dočekuje vas Dragan Veličković – kao da ste došli kod komšije na kafu.

I ne znate odmah da ste zapravo kročili u dom pesnika, slikara i kantautora, ali dizajnera korica knjiga.

Dragan tu živi sa suprugom, sinom, snajkom i unukom. Njegov dom ne pokazuje na prvom koraku da ste ušli kod umetnika – ali sve u njemu to jeste: mir, ton, boje zidova, rečenice ukućana, tišina između dve reči. U toj kući, dok razgovarate sa Draganom, shvatate da umetnost ne stanuje u gradovima – već u izborima koje praviš kad si na prekretnici.

Poezija kao način preživljavanja

„Prava definicija poezije je – buncanje“, rekao nam je u jednom trenutku kroz osmeh.  Ali to buncanje kod Dragana ima red, ritam i smisao. Njegove pesme su misaono-refleksivne, zavičajne, često i verističke – ispovedne i istinite.

Poeziju je počeo da piše još kao dečak, čuvajući stoku po leskovačkim brdima. Od dosade, kako sam kaže, ili možda zbog dara koji ga je našao pre nego što je on sam razumeo šta je to.

„To je talenat od Boga, ja ceo dan, još dok sam bio dečak meni su samo dolazili stihovi, bio sam desetogodišnjak i počeo sam da rimujem. Nisu to tada bile neke pesme i meni simpatično i ja to zabeležim“, priča nam  Veličković.

Sa samo 19 godina objavljuje pesme u tada najznačajnijem omladinskom časopisu Mladost. Kasnije u Našoj reči. I tako počinje – ne karijera, već život sa stihom.

„Mislio sam da sam ja veliki pesnik jer sam kao srednjoškolac, 1983. godine u Kikindi na saveznom konkursu cele Jugoslavije ušao u najuži izbor i predstavljao sam Leskovac još kao klinac i već tada kao što i sada imam u 100 godina tremu, u pozorištu sam recitovao. Izađem na binu, rectitujem i to su bile ovacije, aplauz, to mi je bio prvi nastup“, priseća se.

Veličković kaže da inspiraciju nije nikada tražio, nalazila je ona njega.

U međuvremenu, došle su devedesete. Ratovi. Sankcije. Umetnost je morala da stane, jer život nije mogao. Radio je kao dizajner u trikotaži. Kada je sve stalo, odlazi u Beograd – ne da piše, već da radi građevinu.

„Lepio sam keramiku kao Mika Antić pločice. I od toga sam živeo. Meni je bilo važno da deca imaju šta da jedu“.

Ni tada nije prestao da piše. Samo što su stihovi morali da čekaju. Nisu se žalili.

Pesnik sa vrha brda i dna duše

Dragan Veličković rođen je 1963. godine u Velikoj Sejanici. Po obrazovanju – likovni tehničar dizajna. Po životu – umetnik koji se nijednom nije odrekao onoga što jeste, čak i kad ga život nije mazio.

Iako prve pesme štampa 1983. godine, pravi uzlet beleži tek poslednjih godina – kad su deca stasala, a on konačno dozvolio sebi da stihove pretvori u knjige.

I tada počinju da pristižu nagrade.

Nagrada Vladimir Nastić  za najbolju knjigu poezije “Kumova slama” objavljenu 2023. godine

Drinski susreti  nagrada za rukopis Kumova slama (2023)

Književna nagrada „Izvor“  za najbolju pesmu o zavičaju (2023)

Prva nagrada publike – U ritmu dijalekta, Leskovački kulturni centar (2022)

Poezija 016 – prva nagrada, Leskovac (2019)

Festival pisane reči na dijalektu „Preobraženjsko pojanje“  druga i treća nagrada (2020, 2021, 2022)

 Srebrni i bronzani Kiprijanov Kladenac  KK „Kiprijan Račanin“, Bajina Bašta (2022, 2024)

Treća nagrada  Slapovi Vučjanke (2020)

Knjiga „Na hlebu i vodi“ bila je i u najužem izboru za nagradu „Srba Mitić“ 2021. godine

Postao je i član Udruženja književnika Srbije

Ipak, Dragan kaže: Meni je draža nagrada publike nego ona od žirija. Zato što publika ne glasa zbog imena već zbog stihova.

Rima, dijalekt i spašavanje zaboravljenih reči

Dragan piše i u slobodnom i u vezanom stihu, ali – kako kaže – rima mu „bolje leži“. Rima je teža, ali mu daje strukturu.

I ono što njegove pesme posebno izdvaja jeste upotreba dijalekta i arhaizama.

Piše književnim jezikom, ali ne beži od dijalekta, jer neke reči ne mogu da se prevedu – ne bez gubitka smisla. Njegove pesme su sačuvana zvona sela, pogledi sa planine, tišine koje nestaju. On ne piše da bi bio moderan – piše da nešto ostane.

„Ne pišem na dijaletku samo često se potpomažem frazama, arhaizimima ,starim rečima da bih obogatio pesmu, da bi bila slikovitija pa ljudi često misle da pišem na dijalektu. Skoro u svakoj pesmi koristim po neku reč“, objašnjava.

Ističe da to ne radi slučajno, već namerno jer kad mogu drugi da koriste svoje dijalekte što ne bi i on prizrensko-timočki ubacio u književni jezik.

 „Spašavam reči od zaborava“, rekao nam je tiho. A to je možda i najbolja definicija poezije.

U jednom trenutku, u razgovor se uključuje njegov sin Stefan.

„Meni je teško da na tatu gledam kao na umetnika, ali znam da on to jeste. Ima tu nit, taj dar. I nenametljivost koja danas sve teže dolazi do izražaja“.

Stefan priznaje da je njegov otac ponekad i previše samokritičan. Da sliku iz rama vadi nakon pet godina da bi prepravio jedan jedini detalj. Da pesmu čita šest puta pre nego što je pusti iz ruku.

Perfekcionizam? Da. Ali više od toga – jer kako sam Dragan kaže, to je odgovornost prema onome što stvara. I prema onima koji čitaju.

O njegovoj nenametljivosti govorio nam je i njegov prijatelj, kolega i saborac Zoran M. Jovanović.

Jovanović kaže da je Veličković jedan je od najaktivnijih i najuspešnijih članova Neformalnog književnog udruženja Poezija 016 iz Leskovca i majstor poezije.

“Veličković piše poeziju u kojoj na sebi svojstven način prikazuje život i prirodu koristeći stare izraze i govor što posebno privlači pažnju. Piše u vezanom stihu a često stihove završava rimom poput velikih majstora poezije. Posebno mi se dopada njegova poezija na dijelektu koja značajno odudara od onoga što za mnoge predstavlja dijalekt”, istakao je Jovanović.

Naime, kad kažemo leskovački dijalekt, Jovanović naglašava da se uglavnom očekuje da to bude “nešto smešno, neka parodija, neko lele Iineko kuku” koje će mnogima biti smešno, valjda i jedino razumljivo.

“Dragan pokazuje izuzetno poznavanje našeg dijalekta praveći izuzetne pesme i kompozicije pa ne čudi što je više puta nagrađen na festivalu „Preobraženjsko pojanje“ u Nišu, upravo za kvalitet poezija i prvi je dobitnik nagrade publike na festivalu poezije „U ritmu dijalekta“ koji organizuje LKC. Ono što Dragana posebno izdvaja, jeste njegova smirenost i strpljenje da se za mesto pod suncem među pesnicima izbori isključivo kvalitetom a ne i nametljivošću”, ispričao nam je Jovanović o svom saborcu.

A Stefan jednom rečenicom sumira celu priču o svom ocu.

„Tata je u životu izabrao nas. Porodicu. Da nije – ko zna gde do sada bio na polju umetnosti. Ali nikada nije kasno, i njegova poezija sama pronalazi put do čitalaca“.

I zaista je tako. Veličković je do sada objavio tri knjige pesama: Na hlebu i vodi, 2021., U hodu me uhode, 2022.,  Kumova slama 2023.

Knjiga Kumova slama proglašena je za knjigu godine izdavača As Oglas iz Zvornika i nagrađena tri puta.

Poezija mu je prevođena je na ruski, nemački i engleski. Objavljivana u desetinama časopisa: Književne novine, Savremenik, Gradina, Žrnov, Naše stvaranje, Antologija Sretanja, Večernje novosti, Pomak, Trag, Scena Crnjanski, Stremljenja, Žeravice, Lepa sela lepo kopne, i mnogim drugim.

Nenametljiv, skroman i talentovan, Dragan kaže da ga je posebno dirnulo kada mu se javila Dušica Popović-Ševarlić spikerka Radio Beograda, koju nikada nije upoznao, ali je još kao dečak slušao.

„Kao klinac slušao radio kada je ona čitala poeziju i ona me nađe na Fejsbuku i jedno 20 pesama sama pitala da snimi. To je za mene čast veća nego da dobijem tri nagrade“, ispričao nam je a kako je Dušica oživela njegove pesme ostavićemo da poslušate sami.

Gitara, slika, duša – sve iz istih ruku

Pomenuli smo već da Dragan svira i gitaru. Samouk je, sluhista. Komponuje, piše tekstove, peva. Njegove pesme ne traže hit-listu. One traže mesto gde će ostati.

Pesma koju je deli sa vama je njegova autorska – tekst, muzika, izvođenje. Ima primese vranjaskog melosa. I to je pesma za onog što ćuti posle druge čaše. Za onog što pamti ženu koja nije umela da voli tiho. Ova pesma je sevdah iz duše jednog južnjaka.

I da, može da postane jedna od najlepših kafanskih pesama za srce i dušu, jer svako je jednom imao svoju Cvetu – ali to zavisi od nas, ne od njega.

Napisao je, komponovao i otpevao čovek koji ne glumi umetnika – on to živi.

Slika raznim tehnikama: akvarel, pastel, ulje, tuš… Ali u poslednje vreme više piše nego što slika.

This slideshow requires JavaScript.

„Poezija je moj primarni jezik. Sve drugo je njen odjek“, rekao nam je Dragan koji nijednom tokom razgovora nije sam sebe pohvalio, ali njegova poezija to radi umesto njega.

 Autentičnost kao put

„Od svog prijatelja i velikog pesnika Dragana Markovića dobio sam savet: Dragane, uopšte nije bitno koliko imaš knjiga, bitno je da imaš tu jednu, da ubodeš tu jednu pesmu i ti si pisac. I mislim da je to zaista tako“, smatra ovaj umetnik koji je danas je višestruko nagrađivan.

A ipak, najveća nagrada za njega jedan čitalac koji čita srcem.

I možda je upravo to ono što ostaje nakon susreta sa Draganom Veličkovićem – utisak da autentičnost ne viče, ali se pamti. Da tiha umetnost ne traži prostor – ona ga stvara.

U vremenu kad svi žele da budu viđeni, Dragan samo želi da ga neko, možda samo jedan čovek, čuje.

U vremenu koje vrišti, umetnost Dragana Veličkovića ne mora da viče. Ona govori tiho, ali vas zato – nikad ne pusti.

I baš zato, vredi pisati o njemu. Ne nosi mantil slikara, ni titulu pesnika na reveru. Ali nosi dušu u dlanu koju nam je velikodušno poslužio.

Kada smo ga pitali koja njegova pesma bi mogla da se zasadi i nikne kao biljka  i šta bi izraslo iz nje, Dragan nam je odgovorio pesmom „Šake“:

Bez putanje i bez neba

Sam u travi do pojasa

Ne oblačim niti plevim

Zov doline sledim.

Laktovi mi istureni

U tuđem se strahu krijem

Ne tražim se. Ne traže me.

S vodonošom ginem.

Preko međa utočište

Obezglavljen dan se budi

Otopine mlake čuda

Talog s vodom odrodile.

Neće sunce u bregove,

Bregovi bez mene ništa.

Sam u rosi do pojasa

Šake moje – pojilišta.