Dok sam se plivajući udaljavala od plaže gde su muž i deca uživali u blagodetima mora, počela sam da razmišljam o slobodi. Biće da me je na to podstakao osećaj ushićenja i radosti što mogu da plivam u pravcu u kom želim, daleko i dugo koliko mi je volja. Nakon nekog vremena, kada više nisam mogla da ih vidim, niti oni mene, počela sam da dovodim u pitanje „koliko daleko i koliko dugo“ bih smela da idem, a da ih ne zabrinem.

Nije mi bilo teško da shvatim, da sa koje god tačke da krenem, sačeka me rešetka (šta ako?), zbog koje moram da kalkulišem i prioritizujem, a to se kosi sa mojom istinskom voljom. I tako svakog dana.
Ali to je bio tek početak moje unutrašnje diskusije, gde su se smenjivale struje psihologije, umetnosti, filozofije i pop kulture. Dok sam plivala, u isto vreme je i moje telo osećalo senzaciju morskih struja. Kako neopisiv trenutak moje povezanosti sa prirodom.

Prvo čega sam se setila je davno pročitan članak iz jednog magazina, gde autorka sa tonom frustracije i žala priča kako joj nedostaje sve što je nekada mogla i kakva je bila, dok nije postala supruga i majka. Taj tekst je izazvao lavinu komentara, koji se uglavnom svodio na obračun između čuvarki tradicije, infantilnih mama i karijeristkinja. Inače, ovo je česta tema i reakcije čitalaca su već odavno predvidive.

Međutim, ono što je zaista važno, a niko ne posmatra temu iz te perspektive je: da li bi ta žena uopšte umela da uživa u slobodi, ako bi je kojim čudom opet imala? I tu mi se dok plivam, u glavi vrzmaju stihovi „on kaže da samo istinu traži i šta bi na kraju sa njom”. U pitanju je Galijina pesma „Da li postoji put“. I zaista simbolično, da li postoji put? I način?

Čak i da ponovo ima vremena na pretek, da li je ona i dalje ista osoba? Da li su ljudi, događaji i svet oko nje ostali isti? Jer nakon što daš sebi prostora da uradiš sve ono što nisi mogla, šta onda? Šta, kad se otvori prazan horizont pred kojim ostaješ zbunjena?

Neka vrsta nervoze pri pomisli na težak socijalni pritisak žene, dala mi je dodatnu energiju da nastavim da plivam i „zaplivam“ u veće dubine i odgonetnem – šta je potrebno da bi žena umela sa svojom slobodom?

 Razumevanje slobode

Da bi bismo umele sa slobodom, slobodu najpre moramo razumeti. A ona je jako složen pojam koji se prepliće sa integritetom, samopouzdanjem, otvorenošću, radoznalošću, maštom, entuzijazmom, etikom, odgovornošću, posledicama, krivicom, strahovima. Mislim da sam ih poređala kao ton kartu od bele do crne.
Suština je sledeća: što više unutrašnjih borbi trpimo u sebi, sve nam je teže konzumirati slobodu. Sloboda živi na nivou misli.

Najbolje sa slobodom umeju deca i od njih možemo naučiti u čemu je caka.
Deca imaju nevino i otvoreno shvatanje ljudi i pojava oko sebe. Njihov um nije opterećen predrasudama i neprijatnim iskustvima koja ih sputavaju. Bezbrižno se upuštaju u različite aktivnosti, ne razmišljajući previše o posledicama. Njima je rešetka “šta ako” širom otvorena.
Deca su prirodno radoznala i vole da istražuju svet oko sebe. Fasciniraju ih pojave koje mi uzimamo zdravo za gotovo. Sreću pronalaze u malim stvarima.

Kada požele nešto da ostvare, ne razmišljaju o preprekama. Naprotiv, njihova snažna želja, njihov id u kombinaciji sa maštom i kreativnošću pronalazi inventivna rešenja. Sloboda im omogućava da se upuste u nove avanture i razvijaju veštine, a postignuće ih čini oduševljenim i zadovoljnim. Nama se postignuća podrazumevaju i ne slavimo u sebi uspeh.
Imaju i ono što odraslima najčešće manjka, a to su autonomija i samopouzdanje. Oni su apsolutno sigurni u ono što žele, trude se da ga dobiju po svaku cenu i teško im je izazvati osećaj krivice ili straha. „Ne mogu“ nije opcija. Sloboda dozvoljava deci da donose odluke i to je za njih fantastična mogućnost.
Pred njima je neizvesna budućnost koju uzbudljivo iščekuju. A zašto i ne bi, kada imaju vreme na svojoj strani?

To su bila deca, a šta je sa mamama? Mame mogu biti same kod kuće, gledati u plafon i robovati pitanjima: da li rade ispravnu stvar, šta ako su sada potrebne nekom, šta ako nisu potrebne nikom, da li će ih sačekati kritika što nisu uradile ono što drugi od njih očekuju? Deca, muž, šef, prijatelji, roditelji. Mama zapravo ima svog unutrašnjeg roditelja koji strogo vaspitava njeno „unutrašnje dete“.

Zato konzumiranje slobode za njih nije tako lak zadatak.

Mi se ne možemo vratiti na nivo deteta u razvojnom smislu, a ne bi ni trebalo jer bi to bilo regresiranje, ali možemo se obračunavati sa „unutrašnjim“ roditeljem i možemo negovati neke od dečijih veština za upravljanje slobodom.

To znači odgovoriti na poziv za avanturu. Odlučno, euforično, rasterećeno. Bilo da je to izuvanje cipela i bosonogo hodanje po travi u gradskom parku, šljapkanje po baricama, pevanje, plesanje, crtanje, bojenje, gledanje crtanih filmova, igranje društvenih igara, sakupljanje salveta, vožnja bicikla kroz zavičaj, penjanje na drveću, manično cerekanje. Šta god nas čini srećnim. Šta god prija našem „hommo ludensu“ (lat. čovek koji igra).

Izvor: Sensa/Andrijana Mitrović, književnica i PR menadžerka, rodom iz Leskovca