PIROT – Pored pirotskog ćilima i kačkavalja, lokalni dijalekt Piroćanci ubrajaju u vrednosti svog kraja, u neku vrstu brenda.

U pirotskom govoru postoje samo dva padeža- nominativ i akuzativ. Ima reči u pirotskom govoru koje je teško prevesti na srpski jezik ili reči koje imaju više značenja.Vicevi o Piroćancima najbolje pričaju sami Piroćanci a oni se najbolje pričaju na dijalektu.

“Ka strošimo moruzutu, sas kakaljašćete si klademo oganj“, rečenica koja se često može čuti u svakodnevnom razgovoru Piroćanaca. Piroćancima je lako jer im je to maternji govor, ali teško da će neko sa strane moći, bez prevoda, da razume šta je “pisac hteo da kaže“. Prevod ove rečenice bi glasio ovako: “ Kad okrunimo kukuruz sa klipom ćemo da ložimo vatru“.

Za one sa strane Piroćanci imaju izraz- “jebandžija“(došljak, osoba sa strane). Osobe ženskog pola koje su došle sa strane su, naravno, jebandžike. “Jeli mome otkude ti beše, jebandčika li si“, često se čuje u razgovorima starosedeoca i “došljaka“.

Dugogodišnji sakupljač i istraživač tradicionalne kulture Dragoljub Zlatković iz Pirota, agronom po struci, autor je “Rečnika pirotskog govora“ na kome je radio pola veka.

Primeri iz Zlatkovićevog “Rečnika“

Džavkalo (osoba koja ogovara ili grdi ili ne čini zlo), šinik (drvena posuda), delbeder (neradnik), žmiklja (drži poluzatvorene oči), zaglavka (čivija, klin), izvrdnupi se (previše se udebljati), murdar (osoba koja nepristojno priča), njeknja (prekjuče), njurča ( budala, tunjavko), pekloč (velika žega), proprska ćiša (pade malo kiša), razdjele (tačno na vreme, baš na vreme), neke su od 33.000 reči i sintagmi iz “Rečnika pirotskog govora“ Dragoljuba Zlatkovića.

-Piroćanci orate, vreve, pričaju, kazuju… Zavisi kako gde i u kojoj prilici. Za dobrog govornika će reći dobar oratadžija– kaže Zlatković.

Publicista i novinar Tomislav G. Panajotović u okviru proučavanja karakterologije stanovništva pirotskog kraja, bavio se i dijalektom.

– U pirotskom govoru postoje samo dva padeža- nominativ i akuzativ, pa opšti padež preuzima funkciju zavisnih padeža, uz pomoć predloga, kao na primer: žena, naženu, sas ženu…. “Na ženu mi brat, Sas ženumi se jučera karamo (svadjamo) cel d’n“- kaže za “Blic“ Panajotović.

Najbolji primer tog “pravog bogatstva“ padeža je i andegdota iz čuvenog pirotskog restorana “Nacional“ koju Piroćanci i danas prepričavaju. Svojevremeno je u “Nacionalnu“odseo jedan ugledni profesor iz Beograda. Od kelnera je tražio meni. On mu je izbrojao čitav spisak: “imamo pasulj sas suva rebra, gulaš sas jagnjetinu, gulaš sas teletinu, kupus sas svinjetinu…“. Profesor posle silnog nabrajanja, upita kelnera:“ Da li vi upotrebljavate akuzativ?“. A on će: “Ama jok, kod nas se sve sprema na zejtin“.

Ima reči u pirotskom govoru koje je teško prevesti na srpski jezik ili reči koje imaju više značenja. Tako na primer reč “onodenje“ označava sve radnje- jesti, spavati, ležati, nešto raditi, ali raditi i “one stvari“.

Vicevi o Piroćancima, koje bije glas da su škrtiji i od Škotlandjana, najbolje pričaju sami Piroćanci a oni se najbolje pričaju na dijalektu.

– Kani kumica kumicu.

– Uzni kumice, banicu (pitu) dok je žeška.

– Fala, več sam izela tri parčetija.

– More, kumice, ti izede šes’ parčetija, ama mi, nečemo da brojimo.

Kad Piroćanac vozom krene na put , kad prodje Sičevačku klisuru i “prikaže se koj je i otkude je“, odmah krenu vicevi o Piroćancima. Putovali tako Piroćanac i Bosanac iz Beograda za Pirot. Bili sami u kupeu, pa Bosanac pita Piroćanca: “Dokle putujete?“.

– Do Pirot – odgovara ko iz topa Piroćanac.

– Valjda do Pirota – zbunjen je Bosanac.

– Piroćanac je očutao na njegov komentar. Kad su stigli u Pirot, kratko reče: “Kako piše na stanicu – Pirot ili Pirota“.

Dojde kum kod kumicu na gosje, na ruč’k. Kakvo če, što če, kumica s kvo da ga počasti, uzne te mu isprži jedno jajce.“

Dodek kumat jel, na kumicutu se dete urovalo (počelo da plače). Oče i ono da jede ono što jede kum.

Majća mu ga vanula čuška (gura) i da mu orati da i kum čuje:

– Ćuti de, de se smiri, i za tebe če ostane! Kum neje ala da celo jajce izede!…

– Jezik je bitan element etničkog humora. Kako je specifičan po mnogo čemu, kada se poveže sa tradicionalnom štedljivošću, ispadnu vicevi o škrtosti Piroćanaca koji najbolje pričaju upravo oni sami – napominje Panajotović.

Zoran Panić