NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime Operacija Saveznička sila; Plemeniti nakovanj; NATO agresija; Milosrdni anđeo), predstavljena je kao završna faza rata na Kosovu i Metohiji, koja je trajala je od 24. marta do 10. juna 1999. godine.

Pregovori u Rambujeu kod Pariza o predloženom mirovnom sporazumu između Jugoslavije i Albanaca počeli su 6. februara i trajali su sve do 19. marta 1999. godine, uz posredovanje Kontakt grupe. Motivi i ciljevi svih pregovarača i danas predstavljaju kontroverznu temu, te ostaju nedorečeni. Mnogi izvori navode da je jugoslovenska strana bila ucenjena ratnim pretnjama.

Kao neposredan povod za napad NATO-a iskorišćena je akcija policije 15. januara 1999. godine u selu Račak, gde se nalazilo uporište OVK(UČK )– Oslobodilačka vojska Kosova, albanska teroristička organizacija čiji deo finansijskih sredstava stiže od Albanaca iz Švajcarske od čega većina potiče od kriminalnih izvora i ilegalnih aktivnosti)  odnosno pripadnici bataljona „Sadik Šalja“. Tada je tokom akcije došlo do sukoba sa pripadnicima Oslobodilačke vojske Kosova u kojem je razbijeno uporište i zaplenjeno oružje, ali nadležni organi nisu uspeli da izavrše uviđajaj nad stradalima. Pripadnici Verifikacione misije na čelu sa Vilijamom Vokerom 16. januara dolaze u selo i zatiču leševe, a najveći njihov broj u jarku nedaleko od centra sela. Vilijam Voker to odmah proglašava masakrom, a snimci i izveštaji sa ovakvom konstatacijom odmah obilaze svet. Jugoslovenski zvaničnici su demantovali da je bilo masakra. Ubrzo se formirao zajednički forenzički tim jugoslovenskih i finskih forenzičara. Iako su radili zajedno autopsije nad telima, Helena Ranta na konferenciji za štampu 17. marta 1999. godine u Prištini kaže, kako je kasnije priznala pod pritiskom Vilijama Vokera, da je došlo do „zločina protiv čovečnosti“ čime se potvrđuje da je došlo do masakra. Ovakav zaključak, kao i medijska kampanja, navode zvaničnike članica NATO-a da započnu vazdušne udare na SRJ kako bi sprečili dalju „humanitarnu katastrofu“.

Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana je 24. marta 1999. godine u oko 19:30 časova, samo desetak minuta posle poletanja većeg broja aviona iz baze NATO-a u italijanskom gradu Avijanu, objavio da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ. Prve večeri većinom su gađani vojni ciljevi, mahom krstarećim raketama „Tomahavk“. Drugog dana su, prema pojedinim medijima, prvi put upotrebljeni „stelt“ bombarderi F-117A i B-2. Dana 27. marta u 20.42 došlo je do senzacionalnog obaranja jednog aviona tipa F-117A, koji je pao u ataru sela Buđanovci. Srpski radarski položaji su često menjali svoje položaje i vrlo često pravili lažne ciljeve. U uslovima potpune vazdušne nadmoćnosti NATO-a Vojska Jugoslavije je pokušavala da se odbrani uz potencijal na zaštiti ljudstva i borbene tehnike. U aprilskim danima, pogođeno je i uništeno dosta značajnih civilnih ciljeva: sva tri mosta, rafinerija nafte i zgrada televizije u Novom Sadu, toplana na Novom Beogradu, rafinerija nafte u Pančevu itd.

Tokom bombardovanja izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.

Državnici vodećih zemalja i vojni komandanti NATO-a izjavljivali su da će bombardovati samo vojne ciljeve, pri čemu je najavljivana akcija ne duža od nekoliko dana. Ipak, procenjuje se da je oko 40% bombardovanih objekata imalo civilnu namenu. U toku bombardovanja poginulo je 462 vojnika i preko 2000 civila, među kojima je bilo dece, bolesnika i starih osoba. Te žrtve je portparol NATO-a DŽejmi Šej nazvao „kolateralna šteta”. Korišćena je municija punjena osiromašenim uranijumom, kao i kasetne bombe za bombardovanje civilnih ciljeva, što je zabranjeno po Ženevskoj konvenciji. NATO je lansirao ukupno 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi“. Samo od posledica kasetnih bombi, u toku bombardovanja poginulo je oko 200 osoba, a ranjeno više stotina. Jugoslavija je pretrpela ogromnu materijalnu štetu koja se u zavisnosti od izvora procenjuje od 30 pa do čak 100 milijardi dolara. Na teritoriju Srbije je bačeno oko 1.000 kasetnih bombi na 219 lokacija na površini od 23 hiljade km2. Od završetka NATO bombardovanja do 2006. godine na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.

Broj civilnih žrtava u NATO bombardovanju još uvek nije precizno utvrđen a dosadašnje procene variraju u zavisnosti od izvora. Prema srpskim izvorima od posledica NATO bombardovanja poginulo je između 1200 i 4000 civila.Teže i lakše je ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece.

U Srbiji se do 1999. godine registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva raka, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika. Godine 2015. objavljeno je da je Srbija prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora. Prof. Dr Slobodan Čikarić, onkolog i predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka, smatra da je porast broja obolelih i umrlih od raka posledica NATO bombardovanja, tokom kojeg je na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma.

Bombardovanje SR Jugoslavije je izvršeno bez odluke Organizacije ujedinjenih nacija, čime je prekršena njena Povelja, ali se agresori na to nisu obazirali. Neke države su, među kojima i članice Saveta bezbednosti OUN, Rusija i Kina, digle svoj glas protiv bombardovanja, ali nisu htele pomoći SR Jugoslaviji.

Milan Ž. Trajković

master Istoričar

Filozofski fakultet, Niš

FOTO:: REUTERS/Stringer