Za Bobija Sendsa sam čuo negde pri kraju osnovne škole. Nisam baš siguran da sam u tom uzrastu najbolje shvatio zbog čega je taj mladi čovek žrtvovao svoj život, ali već tada sam sasvim dobro razumeo da je štrajk glađu izbor za kojim posežu samo najjači i najodlučniji. Dakle samo oni koji su zbog svojih uverenja spremni da idu do samoga kraja. Do smrti.

Petnaestak godina kasnije, bio sam u godinama u kojima je Sends svojevoljno napustio ovaj svet. I baš negde u to vreme, vrativši se iz jednog rata i čekajući na odazak u sledeći, odgledao sam film „Sin neke majke“ (Some Mother’s Son) o njegovim poslednjim danima, sa fantastičnom Helen Miren u glavnoj ulozi.

Nakon tog „sinema-traumatičnog“ iskustva, svi štrajkovi glađu za koje sam kasnije čuo su za mene postali nešto između jadnog i komičnog. Do pre neki dan, na listi tih tragikomičnih zajebantsko-isposničkih performansa, za mene je neprikosnoven bio onaj u izvedbi Tome Nikolića. Međutim u svetlu današnje moguće konkurencije, Tomino glumatanje mi deluje čak i polupristojno, jer sada gladovanjem preti jedan Vulin?! Na stranu to što je samo po sebi smešno da ministar najmoćnijeg aparata sile, štrajkuje glađu zarad odbrane države od „razularene fašističke“ opozicije. Ovakav potez je grotesktan i zbog toga što je pre tačno dvadeset godina taj isti Vulin u društvu sa još jednom gnjidom koja godinama zloupotrebljava nacionalnu frekvenciju, „branio“ Brankov most, ali samo dok su kamere bile uključene. Branio je on i jednu drugaricu sa cvetom u kosi, ali takođe samo donekle. U ovom trenutku mi poprilično prija saznanje, da koga god je Vulin branio, taj je na kraju „balade“ obavezno jebo ježa u leđa. Brankov most na sreću nije prošao kao Žeželjev ili Sarajevski, ali to je kažu Širakova zasluga(?).

Da ipak ne bude neke zabune! Ne brani „tetkin malečak“ državu Srbiju, jer nju niti ko napada, niti su je ikada branili lažni rezervisti sa odsluženom dvonedeljnom zajebancijom od „vojnog roka“ (čujem da je čak imao i odsustvo). U krajnjoj liniji, briga njega za majčicu Srbiju sve dok mu je živa tetka iz Kanade. On zapravo brani svog, kako sam reče „saborca“, jer za njega je njegov „saborac“ država! A samo u zemlji Srbiji oni koji nikada nisu omirisali barut, niti su bili u ratu, imaju saborce?! Ništa čudno, jer u istoj toj Srbiji ima i onih koji nikada nisu imali fakultetske kolege, a ipak imaju fakultetske diplome?! Toliko o Vučićevim hedonistima koji prete zakasnelim „uskršnjim postom“.

Juče se, kao što to kalendar kaže, dogodio taj dugo iščekivani trinaesti april.

I…?

Pa ništa, danas je evo četrnaesti, a sutradan će zasigurno biti petnaesti. A to da li je bilo sedam ili sto hiljada ljudi na Trgu Nikole Pašića je potpuno nevažna stvar. Ono što je važno je da je lista opozicionih zahteva konačno skresana u realne i optimalne okvire. Formalno tri, a suštinski u stvari samo dva. Dakle, pošteni izbori i slobodni mediji, i ništa više i ništa manje od toga! „Kritična masa“ koju su neki priželjkivali se nije dogodila iz više razloga. Nabrojaću samo najvažnije:

– Sve dok univerziteti rade, a rudari u Kostolcu iskopavaju ugalj, u Srbiji nema revolucije!

– Zoran Đinđić je mrtav!

– „Peti oktobar“ je neponovljiv i ako ćemo pravo, iz današnje perspektive i nedopustiv pa makar se okupilo svih prozvanih pet miliona, jer vlast se osvaja na izborima i nikako drugačije!

Naravno da niko sada ne treba da očekuje da će nervozni autokrata koji je uzurpirao sve državne institucije odmah prihvatiti sasvim opravdane zahteve opozicije, ali će na kraju ipak morati. Kada? Videćemo. Ovo će ipak biti politička igra na malo duže staze, a ja verujem da među liderima SzS postoji barem jedan koji će umeti da ovu „utakmicu“ uspešno privede kraju.

A sada ću se vratiti našoj leskovačkoj provincijsko-političkoj stvarnosti.

Iduće godine u ovo doba, već ćemo imati raspisane izbore. Ne govorim o parlamentarnim, već o lokalnim izborima. O parlamentarnim odlučuju beogradske stranačke centrale, a šta ćemo sa lokalnim? Možda bojkot? To je sasvim legitimna, ali izuzetno jalova opcija jer je za uspešan bojkot neophodna politička snaga, možda čak i veća od one potrebne za učešće u izborima. Tu snagu aktuelna leskovačka opozicija nema, a specifična politička težina većine njenih lidera je merljiva jedino na apotekarskoj vagi.

Da podsetim… Po važećem izbornom zakonu, koliki god bio izborni odziv izbori su legalni i važeći, jer ne postoji propisani cenzus! Povrh toga, uopšte nisam siguran da će kompletna leskovačka opozicija biti jedinstvena po pitanju eventualnog bojkota. A na prošlim izborima, aktuelna leskovačka vlast je osvojila više od polovine ukupnog biračkog tela! I šta ćemo sad?

Poznajući agilnost većine leskovačkih opozicionara, a naročito kvazi opozicionara, gotovo sam siguran da će im narednih dvanaest meseci proleteti na društvenim mrežama. Rad na terenu ih slabo zanima. Pa kad idućeg aprila Mesko zameša asfalt po predgrađima i selima, bojkotovali oni ili ne, isto im se piše. Ja lično nikada nisam bio pristalica bojkota. Naročito ne na lokalu i naročito ne u situaciji kada mislim da bi objedinjena opoziciona izborna lista mogla imati egal šansu. A upravo to sada mislim.

A kad već pomenuh Meska, načuo sam ovih dana da svojim piskaranjem potajno raduckam za njega?! Pa kako bre? Jesam li ja kriv što je (dok su Vučić i Vesić svakodnevno raspirivali beogradske proteste), leskovački „mačomen“ svojim nejebavanjem pomogao organizatorima leskovačkih šetnji da broj šetača sa preko hijadu spadne na jedva nešto više od pedesetak? Ili je moja krivica možda u tome što sam predvideo (a to nimalo nije bilo teško), da će se protesti u Leskovcu brzo ugasiti? Pa zar nisu? Pretprošlog petka nas je sudeći po više nego jasnim fotografijama objavljenim na jednom lokalnom portalu bilo tačno 159, računajući moju malenkos’, dežurnog prodavca semenki, jedno dete na tatinim ramenima i žuto kuče (nije Čupko). Prošlog petka smo postali dvocifreni (takođe bez Čupka). A idućeg petka… Hoćemo li uopšte šetati idućeg petka? Načuo sam i za neko, na sreću neobjavljeno saopštenje u kome je pisalo da je „broj demonstranata iz petka u petak sve veći i veći“?! Ponekad stvarno zažalim što sam okoreli ateista, pa me blam da se prekrstim, a osećam potrebu.

– Pa da li nakon svega juče viđenog i danas napisanog još uvek verujem da je moguće pobediti ono pobenavelo zlo na Andrićevom vencu?

– Da! I to više nego ikada. Jer ljudi postanu hrabri i odlučni tek kada nemaju drugi izlaz. Tek kada budu saterani uza zid. A kada se mi Leskovčani osvrnemo oko sebe… Kada pogledamo gde i kako živimo… svuda oko nas se proteže taj „zid“. Za nas koji smo u ozbiljnijim godinama, on je nepremostiv. Naša deca ga nekako i preskaču. Beže glavom bez obzira. Napuštaju ovaj leskovački „geto“ i odlaze negde tamo daleko… da plaćaju porez tuđim državama… da se množe u tuđim gradovima.

– A šta je Leskovac bez svoje dece? Bez svoje mladosti? Bez svojih najumnijih? Šta je Leskovac bez svog nasmejanog lica?

– KASABA!!!

– Kasaba koja ponovo ima svog Šašit pašu koji se pita za sve! Pita se i ko će da radi, i ko će da gradi, i ko će ovde da živi, i ko će da se iseljava, i ko će da mu bude opozicija a ko ne. Zbog toga je naš jedini mogući izbor da budemo hrabri i istrajni. Samo tako nam deca više neće odlaziti, i samo tako će ona koja su već otišla imati gde da se vrate.

Pre dve i po hiljade godina, jedan premudri Grk je kazao:

– Tajna slobode počiva u hrabrosti.

Pa jesmo li mi Leskovčani hrabri? Ja verovatno nisam, ali ja sam potpuno nevažan. Oni koji nas predvode jesu važni. Ali oni pored lične hrabrosti (u koju takođe nisam ubeđen), moraju biti pre svega dostojni.

Pa jesu li?