Prva je rečenica iz naslova koju izgovaram u večernjim satima sagovorniku posle Božića, više u formi pitanja jer mi se činilo da nema vremena zbog zvukova koje čujem oko njega. A htela sam da mu kažem da ima jednu od najlepših jelki i da je uhvatio dobar ugao pri fotografisanju.

-Kaži, ali da znaš da nas je troje, odgovara.

-Nisam pozvala preko grupe – velim.

-Ma ne, ja ti i oni što slušaju, ali samo kaži. Nek slušaju, ne prodajemo državu- odgovora.

Nasmejasmo se, a ja po običaju počastih one što, možda, slušaju neovlašćeno, pa ishvalismo svoje jelke i ižalismo smo se što se deca raduju samo dok kite, za razliku od nas starijih koji smo rasli bez mobilnih i kompjutera.

Međutim, ono – nas je troje, već dva dana ne da mi mira, ne bez razloga, jer strah od prisluškivanja ima većina ljudi, realan ili iracionalan, svejedno, ali toliko identično onom iz devedesetih godina prošloga veka, kada niko od nas zvanično nije znao da ima dosije u služabama koje prisluškuju, a da su kasnije penzionisani debeovci širili gradom delove tvojih razgovra preko telefona, ali i delove razgovara u kafanama. Koliko god si se ti pravio nevešt, slušajući, ili bolje reći, ja sam ih slušala otvorenih usta, oni si deklamovali.

I do detalja je znao o čemu smo razgovarali, do sitnice. Izvežbani, pamte. A bilo nas je samo troje za stolom u tom polukafiću ili polurestroranu – dva profesora i ja.

Kasnije kada sam otišla, prvi put, u tu službu, da proverim (kobajagi) da li sam imala dosije, naslednicu OZNE, rekli su da nisam. Lagali su, ili nisu ako se zna da je celokupna dokumentacija spaljena kod „Nevene“ dan pre nego što će novi preuzeti vlast.

Nažalost, obećane lustracije nije bilo, „Koštunica u klin, Đinđić u ploču“ (klin i ploča izreka moje babe p.n.), pa ubistvo premijera, pa, pa.. i tako, danas opet isti s još uplašenijima, ali i nezainteresovanijima.

Ja sam tu službu oduvek zamišljala nekako kao službu koja brani Državu. Jer i u nazivu stoji državna bezbednost, ali državu od takozvanog stranog faktora.

A neću da verujem glasinama, ma ni slučajno, časna novinarska reč, da se razgovor svakog sumnjivog (nušićevskog, to kažem ja) lica dostavi na sto šerifa.  

Ne znam da li su prisluškivani opozcionari, po njihovom verovanju, i prisluškivani novinari, po ubeđenju, opasnost po državu Srbiju? Zapravo duboko sumnjam, ali sam još više ubeđena da svi zajedno, računajući i narod jednog dana mogu biti opasni po trenutno vladajuću stranku.

Mada, uzalud trošim ovaj word jer to su mnogo umniji objašnjavali pre mene.

No, taj sveopšti strah ne može ostaviti čoveka mirnim. Instaliranje raznih aplikacija za razgovor uz uveravanje da „ovu još nisu probili“, ili – pričaćemo kad se vidimo, poprima paranoične razmere, kao da stežu nevidljivi lanci oko naših ništavih života, gledano u vremenu.

Treba li još jednom podsetiti na zakon u kome se navodi da je za mere prisluškivanja i praćenja potreban nalog suda, da je Zakonikom o krivičnom postupku propisano da sud izdaje takav nalog na predlog tužioca, a sve u slučaju sumnje da je osoba učinila krivično delo, te da se na drugi način ne mogu pripkupiti podaci.

Strahom od prisluškivanja dovdimo sebe u situaciju da smo, možda i neznajući, svi učinili ili činomo neko krivično delo.