Nema neke metafizike u tome što je  ministru spoljnih poslova sa unutrašnjom upotrebom istih u njegovim kafanskim „diplomatskim“ nastupima omiljen refren „ko bi rek’o čuda da se dese“.  On o čudima samo peva, ali na njih ne računa. Sve je kod tog političkog ekvilibriste duboko proračunato….

…Kao što je i sada njegov digitron pokazao da bi sve izvesniji bojkot predstojećih  izbora od strane opozicije mogao podići prag izbornog cenzusa, pa je brže-bolje izašao sa „bračnom ponudom“ neprikosnovenom SNS-u da zajedno izađu na izbore, a obrazloženje predloga dosledno je na njegovoj političkoj pokvarenosti kombinovanoj sa smislom za opstanak. Pa kaže pošteni Dačić kako on to predlaže da bi se videlo kako nema razloga da ga neko sumnjiči za šurovanje sa opozicijom i da bi tako najbolje dokazao lojalnost SNS-u i Vučiću. Tim pre, što ga naprednjaci, u okviru hladnih proba pred izbornu utakmicu, optužuju kako nedovoljno u javnosti brani Vučića – posle Kim Džong Ila, valjda, najnapadanijeg čoveka na svetu.

Praveći odstupnicu i dodvoravajući se naprednjacima, Dačić je izgovorio i jednu istinu rekavši kako mu nije u interesu da se udružuje s bilo kim iz opozicije kako bi došao na vlast kad je već na vlasti, pojašnjavajući kako  nije toliki kockar da se udruži sa onima koji nemaju nikakve šanse da dođu na vlast: „Pa, ja bih bio glup, nemojte da me potcjenjujete.“

I tu mu do kraja treba verovati: za sve je Dačić, osim za potcenivanje. Kao što je kristalno jasno da bi Dačić već uveliko izvrtao ćurak naopako da postoji i najmanji promil šanse da neko Vučiću na izborima može smrsiti konce. Uradio je to, za proteklih dve decenije toliko puta da ni poslednji naivčina u pogledu Dačićeve političke doslednosti ne bi imao dilemu kako bi on sprintom Huseina Bolta pretrčao na drugu stranu, bez da mu se napupeli obraščići i na sekund zarumene. Znaju to vrlo dobro svi učesnici srpskog političkog kupleraja i svi potencijalno računaju na Dačićevu „pragmatičnost“  kada dođe do situacije da zafali ono malo čime se  protivničkoj strani lomi kičma.

I nije slučajno Mlađan Dinkić, svojevremeno najuren iz one Dačićeve vlade iz 2012. koja je napravljena upravo Ivicinom izdajom dojučerašnjih demokratskih partnera, zaključio:   „Dačić je čovek koji je uspeo da prevari sve: i Vučića i Koštunicu i Miloševića i Tadića i Đilasa i mene!“

Kao što je Dačić, znajući težinu svojih akcija na političkoj berzi, nakon tih izbora 2012, dok su se još oko svega lomila koplja, samouvereno  izjavio kako se u Srbiji  „možda ne zna ko će biti predsednik, ali se dobro zna ko će biti premijer!“

I umesto da ta kameleonska i prevrtljiva priroda lideru SPS-a dođe glave, ona mu , paradoksalno postaje glavni adut i politički kapital, jer njega u dugogodišnjoj vlasti odavno ne drži procenat osvojenih glasova već isključivo dobra volja i procena moćnog koalicionog partnera da je takvu robu sklonu brzom kvarenju najbolje držati uz sebe, u nekoj fioci frižidera vlasti. Na Dačiću je samo da ispregovara o visini temperature kako se baš ne bi smrzao i kako bi mu nivo hibernacije uvek omogućio adekvatnu procenu u čije će ruke to rashladno telo preći u sledećoj podeli izbornih karata pa da se brzo prepakuje.

Zato ne treba sumnjati da će ovaj Ostap Bender srpske politike  i u predstojećoj izbornoj aritmetici uspeti da od sebe napravi nezaobilaznog faktora i to ne samo zahvaljujući svom pozamašnom gabaritu, već činjenici da ume dobro da se proda. A cena mu se drži ne zato što vredi, već zato što bi onoga ko bi ga realno procenio i u skladu sa tim ga postavio na mesto koje mu pripada, mogao više da košta. Dakle, pevaće nam taj dok svi ne oglunemo. Ali onu labudovu pesmu još neće.

P.S.

Ovo što sledi nema veze sa današnjom temom – mada se mnoge stvari poklapaju. Ima sa fizičkom zakonitošću da zatalasana septička jama uvek na površinu izbacuje ono što se inače taloži na dnu gde i pripada.  Naime, već nekoliko nedelja nešto što je poznato i prepoznato kao svačiji sluga ( trenutno na doktorskim studijama poltronisanja aktuelnoj vlasti), pominje me u svojim domaćim zadacima koje objavljuje na stranicama naših novina. Osim što odrađuje posao, računa, valjda, da ću se i upecati na te udice i ući u polemiku.

Moram ga razočarati. Ni sada kada mi je nos potpuno zapušen zbog prehlade, niti u ribarskim čizmama ne ulazim u prirodna staništa njega i njemu sličnih, pa ga ljubazno molim da se mane moje malenkosti a maksimalno posveti osnovnom zadatku – veličanju imena, lika i dela najnovijeg gospodara iz tople sigurnosti donjeg dela njegovog gastroenteralnog trakta. Tim pre što mu se to više isplati, što i jeste osnovno merilo njegovog poretka stvari. Tako je na sigurnom dobitku, u raspravi sa mnom bi samo izgubio. Nadam se da smo se razumeli.