Kada hoćeš da vidiš kakav je zapravo čovek, daj mu moć, i videćeš kakav će postati. Slušajući ovaj savet od malena, pokušavam da pratim ljude oko sebe, one kojima je data moć, i shvatam da ta moć menja ljudsko biće u negativnom smisilu, mada postoje i izuzeci.

Ipak, ona većina se menja. Sa svakim novim korakom, danom, malim ili malo većim uspehom, ličnim ili poslovnim, mada je to često povezano.

Promene su ponekada toliko velike, ogromne, da onaj koji ima moć postaje neprepoznatljiv i kada bi postojalo uporedna ogledala i kada bi u takvom slučaju onaj „moćnik“ sam sebe pogledao u oba, u ovom novijem ne bi mogao sebe prepoznati.

Za mene je to propast čoveka, pa se često pitam kako je moguće da moć upropasti čoveka?

Kako čovek teži ka samouništenju sticajući moć, da li smatra da time stiče i poštovanje ili strahopoštovanje, ili ne primećuje da njime vlada glad za još, da ga je obuzela pohlepa i žudnja i da mu ništa nije dovoljno. Da li su takvi ljudi srećni ili glume sreću? Ili idu dalje ka moralnom padu, tamo gde ništata nije sveto ni svetlo?

Na fakultetu sam imala predmet – etika. Učenje o etici je učenje o moralu. Ali kako u samoj knjizi piše na početku, moral se ne može naučiti, moral se mora steći.

Zašto spominjem moral? Moral predstavlja umerenost, pravednost, skromnost, sreću. Učila sam da je srećan čovek onaj koji je umeren, ali onaj čovek koji ima moć, na samom vrhu među nama običnim smrtnicima, nije moralan. Pohlepan je, želi više i više.

Imamo mnoge primere manipulacije (moći), ali što je najžalosnije, manipulaciju nad najsiromašnijim ljudima, onima koji slepo veruju u bolje sutra, lažna obećanja, koja se retko ispune.

Mi smo ljudi, mi Srbi, navikli da budemo u zajednici, da imamo svog vođu još dok nisu postojali polisi, odnosno gradovi, onog u koga verujemo, onaj mudar stari čovek sa neizmernim znanjem, kome svaka reč ima smisla i značenje.

I danas u ova moderna vremena, da kada je, što bi rekli stariji, „došlo zadnje vreme“, ima onih koji ne veruju ni u šta, ali većina, nažolst, ne može bez vođe, posebno naše bake i deke, bez vođe kome veruju u sve što vide i čuju na dostupnim im televezijima.

Iako nisam htela, o novom vođi sam naučila sve što nije trebalo da znam sa 15, i 16 godina, učim još, silom prilika učim, onako, nesvesno, dok ih po nekoliko puta dnevno obilizam, dok im kuvam kafu, dok ostanem na „čašicu razgovora“, kakao deka kaže.

I tamo na tom tv-eu , smenjuju se „zadruga“ sa filovanim vestima i vođom. I kad se vođa pojavi, u dnevnoj sobi moje bake i mog deke mora da se ćuti. Oči uprte u tv, gutaju svaku reč, komentari uslede kada se dugačka emisija završi.

„Kakav čovek, babo, jesi videla?“, uobičajeno reakcijsko pitanje, na koje baka ne odgovora nego se raduje novom povećanju penzije. Baka moja je praktičnija od deke. Nju samo zanima povećanje njene male penzije, dok deka dugačku tiradu zaključuje uobičajenom rečenicom: Nikada bolji čovek, dobar, brižan….

Moji baka i deka nemaju visoke škole, što bi se reklo, nisu intelektualci, ali u familiji imam dvoje intelektualaca penzionera koji su proputovali „ceo svet“, radili u stranim zemljama za koje kažu da su demokratske i koji su tamošnje vođe viđale po jednom mesečno na tv-u.

No, po shvatanju modela vođe u Srbiji, ne razlikuju se ni za dlaku, samo što ga glorifikuju umešnije, intelektualnije. Ono što me posebno šokira to je dekina, onog što je penziju zaradio putujući i radeći po svetu, šokira sledeća rečenica: On mi daje penziju!“. Iza mog začuđenog pogleda sledi predavanje o čoveku nadljudskih sposobnosti, o vođi i njegovoj brizi i, pre svega, o moralu vođe.

Ne znam kakav je čovek bio pre nego što je postao vođa, moja sećanja ne dosežu do tih vremena, a teško je usaglasiti priče baka i deka i protivnika vođe, pa o nadljudskom biću i moralu njegovom ne mogu da pišem.

Ja posmtaram ono što mi je dostupno, tu oko mene, ljude iz moje okoline, one koje vidim na delu. Ipak, da postoje izuzeci, uvereva nekoliko mojih starijih prijatelja koji su u rekordnom roku završili fakultete i započeli svoje biznise. Beleže dobre rezultate, zarađuju svote od kojih mi se vrti u glavu. A i novac čoveka čini moćnim, u našem društvu novac ponajviše i moć upravljanja tuđim sudbinama.

Nisu se promenili, iako imaju oba uslova – i vlast i moć. Druže se sa istim društvom, ne razmeću se, nisu gordi, nisu uobraženi, ne stavljaju tokom razgovora sebe u prvi plan, a o boravcima na privlačnim destinacijama pričaju stidljivo, tek na insistiranje sagovornika.

Samo da ih uspeh vremenom ne pokvari. Ili svoju moć, moguće je, manifestuju na nekom drugom mestu, tamo gde ih drugovi i drugarice iz detinjstva ne vide i ne čuju.