Vreme će pokazati šta će i da li će bilo šta značiti 13. april 2019. u političkoj istoriji Srbije prepunoj protesta, prkosa i saboravanja bez računa i krčmara, ali izvesno je da će prepucavanja oko broja prisutnih trajati makar nedelju dana, dok se ponovo ne stvori drugi razlog za zabavu.

Ono što sam sinoć slušala i u gluvo doba noći na raznim televizijama koje pokvareno arče naše frekvencije, liči mi na od pre skoro 30 godina kada je Milošević 9. marta posle tenkova govorio o „šačici jada“, a opozicija o milionima na trgu u centru prestonice. A pre toga se sećam njegove prkosne brade i poruke – ne dam, i odgovora – daćeš, daćeš!

I behu demontracije, krvave, i Milošević dade medije na 6 dana i ni dan više, pa narednih deset godina potraja borba dok ih ne preuzeše oni što ih, baš, preuzeše.

Koliko mi se učini, opozicionari večeras, na čijim fotografijama se vidi nepregledna masa dok ministar reče 7 i kusur hiljada, po prvi put napraviše kratke i logične zahteve i predložiše razgovore. Ministar policije, opet on,  reče: „Smešno“. A zašto to reče ne verujem da ni svevideći bog zna. Jer daćeš i ne dam ne vode ka dobrom.

I nikako mi nije jasno kako naša vlast, naš predsednik, predsednik svih, do poslednjeg građanina Srbije, može da razgovara sa onima što nas bombardovaše, s onima što formiraše u našoj kolevci Srbiji svoju državu, s onima što pobiše naše vojnike i civile, a ne može sa građanima Srbije, pa makar oni bili i lopovi i tajkuni, šta god.

A u zemlji Srbiji svako je svakome lopov.

Lopov, ne lopov, razgovarati se mora, Srbije radi, mira u kući radi.

Jer nekima od nas su ulice preko glave, pištaljke nam zarđale. Neki od nas žele da im deca ne idu preko „grane“, neki od nas žele da sačekaju mirnu i po mogućstvu starost bez straha u smislu da li će mu se dete ili unuk vratiti sa protesta s racepanom glavom ili zaglaviti u zatvoru.

A to što opozicija takođe kaže da neće s predsednikom razgovor, to je tuk na luk, i ne verujem da, baš, neće. Otrčaće čim predsednik dune u pištaljku, ako je on pištaljku uopšte koristio u svojoj dugoj političkoj karijeri.

Strana štampa je jučerašnji 13. april u Srbiji nazivala Danom D, iako smo mi u našem Srbistanu znali da se ništa značajno neće deseti već da će se samo malo drvo zatresti, a moje komšije sinoć kasno mi šalju poruku, iako su to preko prozora mogle: „Tresla se gora, rodio se miš“.

Videćemo, da li je ovo početak nekog kraja ili kraj prevelikih očekivanja. U nepredvidvoj i Srbiji punoj apsurda teško je biti dalekovideći, ali jedno je sigurno: Srbinu nikako ne uskraćuj slobodu mišljenja i posebno slobodu govora! Jer, osim što smo narod koji mnogo priča, a ništa ne kaže, mi volimo i da se nadaleko čujemo.

Današnji protesti bili su, zapravo, još jedna bitka za medije, a mediju su i dalje ostali u istim rovovima. Dakle, ovde nije kraj.

FOTO: Fejsbuk Ivan Krstić