Na inicijativu ženskih organizacija 2017. godine u Srbiji je ustanovljen 18. maj kao Dan sećanja na žene žrtve nasilja, a povod za obeležavanje ovog dana je taj što je u periodu od 16. do 18. maja 2015. godine ubijeno sedam žena u porodično-partnerskom nasilju.

Ženski istraživački centar iz Niša, Kuća rodnih znanja i politika iz Novog Sada i udruženje građanki FemPlatz iz Pančeva, uz podršku Agencije Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena (UN Women) i Evropske unije, sprovode istraživanje prakse sudova u Srbiji o postupanju u slučajevima femicida, koje sr sprovodi u okviru projekta “Iskorenjivanje i sprečavanje femicida u Srbiji”.

“Ovo je prvi projekat u Srbiji koji se bavi femicidom, što bi bilo ubistvo žena. Ali to nije bilo koje ubistvo žena. Femicid je ubistvo koje je motivisano seksizmom, mizoginijom, mržnjom prema ženama, jednom idejom da su žene vlasništvo muškaraca i da oni mogu da ih ubiju”, rekla je Kosana Beker iz Udruženja građanki FemPlatz.

Jedan od razloga pokretanja ovakvog projekta, navodi Beker, je taj što u Srbiji trenutno ne može da se dobije tačan podatak koliko je bilo femicida.

“Ono kako se mi informišemo u Srbiji godinama, imamo grupu ženskih organizacija, koje prate medije. Mi imamo evidenciju, tako što one prate medije koji to objave i mi tim podacima baratamo”, kaže Beker.

Prema tim podacima u periodu od 2010. do 2018. ubijena je najmanje 281 žena, a Kosana Beker dodaje da su zbog toga pokrenuli sveobuhvatno istraživanje gde analiziraju sudsku praksu.

“Uzeli pravnosnažne presude za ubistvo u okviru tri godine. Imamo i urađene intervjue sa ubicama koji su zatvoreni na izdržavanje kazne zbog ubistva žena i partnerki. Mogu da vam kažem da su ubistva uglavnom jako brutalna”, istakla je Kosana Beker.

Iz razgovora sa počiniocima ustanovljeni su neki opšti motivi za ubistva, navodi profesor doktor Nevena Petrušić.

“Motivi su ljubomora, napuštanje partnerke, zasnivanje neke nove veze sa drugim muškarcem. Ono što je karakteristično jeste da, iako oni verbalno izražavaju kajanje, vidite da često prebacuju krivicu na samu žrtvu i da nema iskrenog kajanja i žaljenja što je nestao jedan ljudski život”, rekla je Nevena Petrušić.

Ona dodaje da je najveći broj ubistava mogao biti sprečen, ali nije jer su često žrtve olako shvatale pretnje. Istraživanje je potvrdilo da je najrizičniji trenutak kada žena napusti nasilnika.

“Ono što je zabrinjavajuće jeste da je veliki broj žrtava tražio pomoć institucija. Institucije su ili neblagovremeno reagovale ili je izostala reakcija”, ističe Petrušić.

Nešto što se mora menjati, dodaje Nevena Petrušić, jeste da se više sagledaju okolnosti vezane za samu žrtvu. Vrlo su skromni podaci u sudskim spisima o tome ko je žrtva, kako je izgledao život pre nego što je došlo do ubistva i šta je prethodilo tome.

“Žrtve su žene koje su udate ili u vanbračnoj zajednici, koje imaju jedno ili dvoje dece, koje su zaposlene ili rade u neformalnom angažmanu. Najčešće su to žene između 34 i 56 godina starosti. Ono što takođe jeste važno, jeste da su sve uglavnom prošle kroz jedan ciklus nasilja”, poručuje Nevena Petrušić.

Na kraju, dodala je ona, cilj projekta je da se stekne objektivni uvid na to kako se ova dela procesuiraju, kakvi su kapaciteti institucija da pravovremeno procenjuju rizike i preduzmu mere.

“Kada se to sve ispuni imaćemo uvid šta nam valja činiti i na normativnom planu. Mi još uvek nemamo femicid kao posebno krivično delo, ali i da razmišljamo o tome kako da reagujemo”, zaključila je Petrušić.