Danilo Bubalo, centar i kapiten Košarkaškog kluba „Jablanica“, nosilac je bogate sportske istorije, čovek čija visina dominira na terenu, ali i čije srce kuca za mlade talente. Rođen u Medveđi, Danilo je kroz svoju košarkašku karijeru postao ne samo igrač već i trener, posvećen razvoju budućih generacija.

U svetu profesionalnog sporta, gde su transferi i karijere često neizvesni lavirinti, Danilo Bubalo je pronašao svoj put. Sa trima klubovima, pregršt kilometara, i nekoliko promena ritma, Bubalo je zacementirao svoje mesto u srcu medveđske košarke.

Njegova košarkaška priča počinje u sedmom razredu, nakon bombardovanja 1999. godine, pod trenerskim vođstvom Neška Jakšića. Prve utakmice, treninzi, i rezultati ostali su urezani u sećanju, stvarajući temelje ljubavi prema sportu koju sada prenosi na mlade.

„Volim trenirati decu i voditi ih na utakmice da i oni osete ono što sam ja osećao u tim godinama – druženje, igru, radost pobede i snalaženje u porazu“, priča nam Danilo.

Kao student putovao je iz Niša u Medveđu kako bi trenirao, vraćao se u klub nakon izazova drugih sredina, gradeći ne samo svoju karijeru već i odanost domaćem klubu.

„Putovali smo vozom do Leskovca, nekad autobusom, kako smo se čime snalazili i šta je bilo jeftinije da bi došli, doduše i klub nam je plaćao kartu. I tako tri godine putujem i igram za Jablanicu, znači tek tada postajem stvarno deo prvog tima, 2005. godine“, seće se Danilo.

„Pamtim svoje prve utakmice, skoro sve su mi ostale u sećanju. To druženje, igra, osećaj kada se gubi, a posebno kada se pobeđuje – sve je to deo mene.“

Njegova košarkaška odiseja odvodi ga iz Jablanice do Niša, gde je proveo dve godine noseći dres KK Niš. Ipak, s promenom trenera, Bubalo je osetio potrebu za povratkom kući.

„Novi trener i ja nismo delili istu viziju,“ priznaje Bubalo.

„Vratio sam se u Jablanicu. Ponovo sam putovao iz Niša na treninge, ali to je bila moja odluka. Osećao sam se kao deo tog kluba, kao deo Medveđe.“

Ipak, izazov je pozvao Bubala u Beograd, gde je imao priliku da igra za Železničar iz Inđije. Ovo je bio njegov prvi susret sa drugom ligom u Srbiji, prilika koja se ukazala kroz neobičan splet okolnosti i preporuke prijatelja iz Lebana.

„Želeo sam da probam nešto novo, ali se ispostavilo da su tražili centra, i to sam ja bio,“ smeje se Bubalo.

„Igrao sam drugu ligu, ali sam se na kraju vratio kući, u Medveđu. Započeo sam novu fazu života – posao, brak. I od tada sam ovde.“

Ovaj iskusni košarkaš, sada sa 37 godina, gleda na svoju karijeru s posebnim osećajem.

„Nisam igrao zbog karijere, već zbog ljubavi prema klubu,“ kaže Bubalo.

„Kada sam se vratio iz Inđije, shvatio sam da moj maksimum tada nije bio odlazak u neki veći klub ili zarada. Bio sam deo Jablanice već 18 godina, i to je bilo neprocenjivo.“

Bubala ne zanima samo rezultat na terenu, on oseća pripadnost, zajedništvo, i posebno zadovoljstvo kada osvaja utakmicu pred domaćom publikom u Medveđi.

„Nije sve u parama,“ naglašava Bubalo. „Igrati za svoj tim, pred svojim ljudima, to je neprocenjivo. Razumemo se sa navijačima, delimo iste vrednosti. I to je ono što me motiviše.“

Dok se bliži kraj svoje košarkaške karijere, Bubalo ima planove za budućnost. „Želim da ostanem posvećen mlađim kategorijama,“ otkriva on.

„Želim da stvorim nove igrače, ljude koji će, možda jednog dana, i sami igrati za ovaj klub. To je moj doprinos Medveđi, mom domu.“

Sa osmehom na licu, Bubalo se priseća svoje košarkaške avanture i zahvaljuje svemu što ga je dovelo do kuće. Kroz putovanje od Jablanice do Niša, od Beograda do Inđije, srce Danila Bubala uvek je kucao za Medveđu – dom koji nikada nije napustio.

„Jablanica“ je za Danila više od kluba, to je porodica u kojoj se oseća kao kod kuće. Njegova posvećenost klubu nije neprimećena, a Danilo postaje ne samo vođa na terenu, već i pokretač zajednice van njega.

„Ja sam lično zadovoljan svojim putem i ne bih ništa menjao. U trenucima kada sam bio u Zdravlju ili kada mi se ukazala prilika da igram za FMP, bio sam mlad i neiskusan u donošenju životnih odluka. Porodica mi je uvek pružala podršku i omogućavala mi da sam biram svoj put. Niko me nikada nije pritiskao da se bavim određenim sportom ili da se odreknem istog. Upoznavanje ljudi kao što su moja kuma, koju sam stekao preko košarke, ili Mladen, koji mi je postao pravi prijatelj, dodatno obogaćuje moj život. Kada razmislim o tome, shvatam da ne bih želeo ništa da menjam jer bih, u suprotnom, propustio priliku da upoznam ove divne ljude koji su sada deo mog života“, kaže Bubalo.

Dok se bliži kraju svoje igračke karijere, Danilo Bubalo planira tiho i dostojanstveno povlačenje iz sveta košarke.

Kaže nam da su povrede i duži period oporavka nakon utakmica izazovi koje je lakše savladavati u mlađim godinama.

„Bliži se kraj moje košarkaške karijere, kraj nikad bliži, već 36, sad još malo 37 godina, povrede, period oporavka posle utakmice mnogo je duži nego kad sam bio mlađi, a red je i da neki mladi igrači dobiju šansu za neku veću ulogu u klubu“, otkriva nam Danilo.

Nakon završetka igračke karijere, Danilo planira ostati posvećen treniranju mlađih kategorija. Nema trenutnih ambicija za vođstvo prvog tima, već želi razvijati nove talente i pružiti im priliku da izgrade svoj put u košarci.

„Kada vidim da deca žele napredovati i kada primetim njihov razvoj, to je pravo zadovoljstvo. Sport je važan ne samo za fizičko zdravlje, već i za učenje odgovornosti, poštenja prema sebi i drugima,“ deli Danilo svoje uverenje u značaj sporta za mlade.

Danilo Bubalo, ime koje se ne može izgovoriti u Medveđi bez da se pomene košarka, sa nostalgijom u glasu upoređuje svoje košarkaške početke s današnjim generacijama.

„Mi smo se bavili sportom da bismo se sklonili sa ulice. Oni se bave sportom da bi izbegli telefone i računare. Velika je razlika, ali istovremeno je i izazov. Deca su sada manje u broju, ali to ne umanjuje njihovu želju za uspehom“.

Kada im je opština dala sredstva za mlađe kategorije, želeo je da stvori nešto posebno.

„Krenuli smo sa treninzima u martu, i skupilo se tu dece iz 7. i 8. razreda. Ali, tu su se priključila i mlađa deca. Oni žele da treniraju, žele da se bave sportom umesto da provode vreme ispred ekrana.“

Uprkos izazovima, Bubalo je uspeo da postigne prve pobede sa svojim mlađim timom.

„Posle 11 poraza, dobili smo utakmicu. To mi je bilo draže nego bilo koja pobeda u prvom timu. Sreća te dece je neprocenjiva. Nadam se da će pamtiti te trenutke kao što ja pamtim svoje početke“.

Biti trener mlađih kategorija zahteva strpljenje i posvećenost.

„Naučio sam ih osnovnim koracima, levi i desni dvokorak. Razlika između marta prošle godine i sada je ogromna. Ponosan sam na svaki njihov korak napred. Ali moramo ići polako, korak po korak“, ističe Danilo.

Kada je reč o budućnosti, Bubalo ima ambiciozan plan, želi da izvede još jednu selekciju, da oblikuju nove igrače za budućnost.

„Verujem da ima potencijala među njima. Čak i ako neki odu u drugi grad zbog školovanja, možda će se jednog dana vratiti, baš kao što sam se ja vratio.“

Pitanje liderstva i vođstva unutar tima postavlja se pričom o Bubalovoj ulozi.

„To dolazi prirodno, godinama davanja pozitivnog primera. Dolaze klinci da me gledaju kada igram, i ponekad mi bude krivo kada burno reagujem na terenu, ali onda se setim da sam tu da ih učim kako treba.“

Ocenjuje da je sport važan za zdravlje, druženje, socijalizaciju, učenje odgovornosti.

„Sport je nešto što im omogućava da izgrade sebe i svoj karakter. Nedostajaće mi sve kad se povučem, ali ko zna, možda će se ta priča jednog dana nastaviti sa nekim novim klincima koji su naučili vrednosti košarke i života od nas“, poručuje.

Uprkos neizvesnosti koja prati svaki završetak karijere, Danilo Bubalo ostaje čvrsto ukorenjen u Medveđi, podsećajući nas da su prave vrednosti iznad rezultata i da su ljubav prema košarci i predanost zajednici ono što čini veličanstveni tim života.

„Nedostajeće mi sve kad se povučem, verovatno ću doneti odluku preko leta, ne na utakmici nego ako vidim preko leta da ne ide, ja uvek probam da se spremim jula, avgusta i onda da ako krene sezona da se tako povučem tiho i da polako odem u penziju bez neke velike najave i pompe“, kaže nam na kraju razgovora Danilo Bubalo.