Iako skrajnuti zbog šestomesečne borbe sa nepoznatim virusom, mnogi problemi vezani za psihu savremenog čoveka nisu nestali. Naprotiv, mnogi od njih su se pogoršali, a ljudi su ustuknuli pred potrebom da potraže pomoć, okruženi stavom da trenutno postoje veći problemi. No, kako to obično biva, svakome je njegova muka najteža. O savremenim psihološkim problemima dece, adolescenata, trudnica i uoošte, savremenog čoveka, za Jugmediju govori psiholog u poliklinici LEDIS Julija Momčilović.

Često smo skloni mišljenju da je detinjstvo faza u razvoju koja je obojena bezbrižnošću, ispunjena igrom i zabavom. Međutim, psihički poremećaji u detinjstvu nisu retkost. Ako pođemo od najmlađih, koji se problem javljaju do 10.godine života?

Poremećaji govora i jezika predstavljaju najčešće razvojne poremećaje u ranom detinjstvu, kojima je pogođeno od 4-10% dece. Kod dece sa poremećajima u razvoju jezika obično postoje podaci o kasnom progovaranju, a kad govor počne da se razvija uočava se zaostajanje u usvajanju jezičke strukture. Veoma česti poremećaji koji pripadaju poremećajima ranog dečjeg uzrasta su pervazivni razvojni poremećaji, a  karakterišu se  poremećajima verbalne komunikacije, oštećenjem socijalne interakcije i stereoptipnim ponašanjem. Tu se ubrajaju: Dečiji autizam, Atipični autizam, Aspergerov sindrom, Retov sindrom. U svakodnevnom razgovoru neretko se upotrebljava izraz „hiperaktivan“ i odrasli uglavnom pod tim terminom opisuju razigrano, živahno dete  (koje je najčešće sasvim u redu) bez znanja o tome šta je hiperaktivnost ili šta je ADHD. To je poremećaj sa deficitom pažnje i hiperaktivnošću. Predstavlja jedan od najčešće dijagnostikovanih poremećaja u detinjstvu. Karakterišu ga tri grupe simptoma: hiperaktivnost, impulsivnost i nedostatak pažnje. Prisutni su i poremećaji ponašanja za koje je karakteristično često ispoljavanje besa, niska tolerancija na frustraciju, impulsivnost, agresivnost (fizička i verbalna), prkos i buntovno ponašanje u porodici i školi, nepoštovanje naredbi i pravila, sklonost provokacijama i manipulacijama i sl. Pored pomenutih javljaju se: mucanje, tikovi, poremećaji ishrane, povišena anksioznost, panični napadi, socijalna anksioznost, opsesivno-kompulzivni poremećaj, depresija, problemi sa učenjem itd. Roditelji ne treba da beže od toga da potraže pomoć psihologa, oni treba da postupaju u najboljem interesu deteta.

 Adolescenti su priča za sebe. Oni su danas pod velikim uticajem virtuelnog sveta. Kako to utiče na njih? Kako roditelj da prepozna kad je potrebno da zatraži pomoć stručnjaka i šta ako adolescent ne želi da ide kod psihologa ili psihijatra?

 Činjenica je da smo na neki način svi u svakodnevnom životu i komunikaciji usmereni na tehnologiju i da nam je digitalna pismenost neophodna. Dok većina adolescenata uživa u korišćenju interneta, za neke, to korišćenje može izmaći kontroli I pretvoriti se u ozbiljan problem. U poslednjih deceniju do dve, u svetu i kod nas, broj zavisnika od interneta je u stalnom porastu. Zavisnost od Interneta  predstavlja savremen oblik zavisnosti koji se manifestuje kao stanje pojedinca kome je upotreba Interneta postala dominantna životna aktivnost koja ga izoluje u odnosu na ostale društvene tokove, i koja stvara negativne posledice po njega i njegovu okolinu. Najčešće pominjani kriterijum za poremećaj zavisnosti od interneta smatra se vreme, 4- 6 časova dnevno kao simptom zavisnosti. Međutim, mnogo sigurniji znaci tj. simptomi internet zavisnosti su: promenjeno ponašanje,osećaj euforije dok je dete za računarom, izostajanje iz škole ili prekid školovanja, zanemarivanje drugih obaveza i interesovanja poput druženja i učenja, problemi sa koncentracijom i pamćenjem, nesanica, zanemarivanje lične higijene, loša ishrana, problemi sa kičmom, vidom, sluhom, a nije redak slučaj da se jave depresija i razdražljivost, česti su izlivi besa, anksioznost, ili frustracije usled zabrane korišćenja interneta. Internet zavisnost se ispoljava u više oblika: zavisnosti od igranja kompjuterskih igara, zavisnost od surfovanja internetom, zavisnost od uspostavljanja prijateljskih i emotivnih veza putem interneta, od internet kockanja i zavisnost od kompjutera uopšte. Kao i kod svih bolesti zavisnosti, tako je i za rešavanje ovog problema prvi korak prihvatanje i motivisanost za lečenje, a zatim traženje stručne pomoći.  Iskustvo takodje pokazuje da se osobama zavisnicima ne treba u potpunosti ukinuti internet kao predmet zadovoljstava, kao kod drugih zavisnosti (kocka,droga,alkohol). Treba samo postepeno smanjivati upotrebu uz tretmane podrške i usmeravanje na druge društvene aktivnosti. Preporučljiva je fizička aktivnost, sport, hobiji i slično. Cilj nije da se u potpunosti ukine korišćenje interneta, što ne bi bilo praktično moguće obzirom na savremene potrebe, već da se osobi zavisniku stvore navike normalnog i svrsishodnog korišćenja interneta.

Svedoci smo da savremeni način života donosi mnogo stresnih situacija na koje svako različito reaguje. Stiče se utisak da je mnogo anksioznih i depresivnih ljudi. Šta kaže struka, koji su uzroci?

Ne postoji osoba na svetu koja se u jednom trenutku svog života nije suočila sa bolestima, svojim ili voljenih osoba, stresnim situacijama, gubicima, egzistencijalnim pitanjem. Više ili manje, život nikoga nije poštedeo problema. Zapravo, oni su njegov sastavni deo, jer je u ljudskoj prirodi da oseća ne samo sreću već i tugu, strepnju, teskobu. Depresija  je najčešći psihički problem današnjice. To je stanje sniženog raspoloženja tokom dužeg vremenskog perioda. Za razliku od normalnog osećanja tuge, depresija utiče na svakodnevni život osobe i uživanje u svakodnevnim aktivnostima. Osnovne karakteristike koje možete osećati su povlačenje u sebe, nesanica, gubitak apetita, potištenost, pesimistično razmišljanje, usporenost misli i afekta, osećaj bespomoćnosti, gubitak motivacije, osećanje krivice, zapostavljanje interesovanja, izolacija od bliskih ljudi, pad poslovne produktivnosti itd. Sledeću grupu čine anksiozni poremećaji. Anksioznost je stanje koje karakteriše osećanje straha, preterane brige ili nelagodnosti. Manifestuje se kroz psihičke i telesne simptome. U anksiozne poremećaje spadaju: generalizovani anksiozni poremećaj, opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP), panični poremećaj, posttraumatski stresni poremećaj (PTSP), socijalna anksioznost i specifične fobije od nekih konkretnih stvari ili situacija.

Trudnice su kategorija o čijem se psihičkom zdravlju često govori u poslednje vreme. Po uvreženom mišljenju, buduće mame bi trebalo da su, srećne, ali to nije uvek tako. Takođe, nije zanemarljiv ni procenat onih porodilja koje pate od postporođajne depresije. Kako sama pacijentkinja i okolina treba da se postave u takvoj situaciji?

Iako je fiziološki proces, trudnoća kod svake žene izaziva značajne telesne i psihičke promene.  Zbog toga se u narodu popularno naziva „drugo stanje“. Kod mnogih žena te promene kreću se u normativnim granicama, pa se i ne zapažaju. U manjem broju slučajeva one mogu da dobiju patološki prizvuk, pa da zbog toga trudnici bude potrebna pomoć. Prvi zadatak svake trudnice jeste da prihvati sopstveno novonastalo stanje kao realnost. Jednom kada trudnoća postane deo realnosti, sledeće što trudnica mora da uradi jeste da uspostavi vezu sa sopstvenim detetom. Ovo se uglavnom po prvi put dešava onda kada majka vidi dete na ultrazvuku, čuje otkucaje njegovog srca ili oseti njegove pokrete u stomaku. Mučnina i promene u dimenzijama tela samo su deo onoga na šta buduća majka mora da bude spremna. Pored toga, tu su i mnoga nova pitanja, nova osećanja i nove nesigurnosti. Najblaži oblici psihičkih promena kod žene ispoljavaju se povremenom zabrinutošću žene, čestim promenama raspoloženja, bojaznošću za svoje i zdravlje deteta, kao i strahom od porođaja. Često se dešava da su žene u prvim nedeljama opterećene strahom od gubitka bebe. Ovi strahovi su u najvećem broju slučajeva neopravdani, ali sreću se kod skoro svake trudnice. Jedna od promena koja se dešava je nagla promena emotivnog stanja. Uobičajene promene raspoloženja sada postaju drastičnije. Ove promene raspoloženja razlikuju se od slučaja do slučaja i pre svega zavise od tipa ličnosti, stresa kome se osoba izlaže kao i emotivne podrške koja se osobi pruža u periodu trudnoće. Žene su neretko u ovom periodu zabrinute za svoj odnos sa partnerom i razmišljaju o tome da li su mu još uvek seksualno privlačne. Zatim se javljaju brige o porođaju i ostvarenju buduće majke u roditeljskoj ulozi. Osim pomenutih promena može se javiti depresivna epizoda tokom trudnoće ili nakon porođaja.  Otprilike  10% trudnih žena razvije depresiju, a dodatnih 16% neke depresivne simptome. Veći rizik imaju one žene koje su ranije imale neku depresivnu epizodu ili psihijatrijski poremećaj. Lečenje depresivnog  poremećaja u trudnoći je suštinski važno, jer nelečena depresija može dovesti do štetnih posljedica za ženu i plod tokom trudnoće ne samo zbog toga što će žena koja je u lošem psihičkom stanju zanemarivati prenatalnu brigu o detetu u smislu neredovnih zdravstvenih pregleda, već i zbog nepridržavanja zdravog načina života (ishrane, pušenja, alkohola i sl.) što može rezultirati nekim negativnim ishodom. Najčešće pospartalne psihijatrijske implikacije u žena koje do tada nisu lečene psihijatrijski  razvijaju se unutar šest nedelja nakon porođaja i to su: emocionalna labilnost nakon porođaja tzv. baby blues, postpartalna depresija i postpartalna psihoza, kao najteže stanje. Najvažnije je prepoznati prve simptome i obratiti se za pomoć savetuje psiholog u poliklinici LEDIS Julija Momčilović.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu mužno ne izražavaju stavove organa, grad Leskovac, koji je dodelio sredstva.